Dobro je, valjda je danas jasno. Jer, očigledno, do prije samo juče, niko nije znao šta je dogovoreno u Prudu. Neko je taj prudski dogovor podržavao, neko je ćutao, a poneko je „podržavao pregovore“. Moram priznati da me je uveseljavala ta fraza „podržavanje pregovora“. Pregovarate kad ste u ratu, ili kad je riječ o nekoj vanrednoj situaciji. Ovdje smo imali (i imamo) slučaj da pregovaraju koalicioni partneri u vlasti, u jednoj mirnodopskoj situaciji, uz nesmetano funkcionisanje institucija Republike Srpske, FBiH i BiH, u jasno koncipiranom ustavno- pravnom poretku. E sad, s obzirom da ne rade svoj posao, lideri tri vladajuće i najodgovornije stranke, dok traje svjetska ekonomska recesija, sa vrlo nezgodnim mogućim reperkusijama po oba entiteta, raspredaju Markove konake o ustavnom uređenju BiH, kao da je to pitanje od bogznakakvog sudbonosnog značaja za građane ove zemlje. Mediji su se sjatili oko njih k`o mušice oko svijetla, a građanstvo teške brige brine da li je državna imovina podjeljena po saobraćajnom principu „more, Mile, ne ori carevi` drumova“ ili pak po poljoprivrednom kriterijumu „more, Turci, ne gaz`te oranja“. U svetom januaru, mjesecu za koji su Srbi emotivno vezani, ovoliko političkih dešavanja i premnogo je za (polu)puni želudac prosječnog srpskog glasača.
Kakogod, vladajuća trojka nastavlja po svom, dobro uhodanom i koordinisanom putu kriminogene oligarhizacije odnosa u sve dvije i po političke zajednice. Tu nema ništa novo. Lično, nikad nisam vjerovao u navodno Miletovo preobraćanje u tolerantnog srpskog nacionalistu, čiji je jedini cilj emancipacija Republike Srpske. Njegova priča o federalizaciji BiH mi je bila smiješna u svijetlu te njegove „borbe za interese Republike Srpske i vraćanja njenih nadležnosti“, jer je RS, prema dejtonskom ustavu, konfederalna jedinica, dok u ingerencije BiH spada ravno deset nadležnosti. Ne možete jednostavno tražiti poštovanje dejtonskog ustava, zalagati se za interese Srpske i, istovremeno, promovisati princip federalizacije državne zajednice. U stvari, možete, ali to je neiskrena pozicija, to je licemjerje. To je podsmijavanje zdravom razumu. Ne možete tražiti od drugih da poštuju Ustav BiH, a istovremeno se zalagati za treći, hrvatski entitet ( glasnije od svih hrvatskih stranaka zajedno). Ali, Mile, očigledno, sve može. I što ne može, javni servis će reći da može. Javni servis je oduševljeno, početkom novembra mjeseca ( sačekalo se da prođu lokalni izbori) objavio veličanstvenu prudsku pobjedu. Pao Suljo, pao Gagi. Ne da Mile ništa. „Srednji nivo vlasti“ imaće svoju imovinu i ingerencije. Naravno da onda, kao legalisti, postavljate pitanje: „a šta je to, moliću, srednji nivo vlasti u BiH?“. Ako se, makar i površno, konsultuje Ustav BiH, jasno je da tog famoznog srednjeg nivoa vlasti nema i ne može biti u BiH, jer ova ima svoje taksativno navedene nadležnosti, i tačka. Ključna je ustavna postavka da se BiH sastoji od dva entiteta, FBiH i Republike Srpske. Entiteti imaju nivoe vlasti, BiH, kao konfederacija, nema. Ali, o tome sam već detaljnije pisao u tekstu „Prihvatanje Pruda, prihvatanje kapitulacije“, objavljenom na sajtu SDS 24. decembra 2008. godine. Bilo mi je pomalo čudno tada da u samoj Srpskoj nema posebnih reakcija, naročito negativnih, spram prudskog dogovora. Postojala je percepcija da u samom Prudu ništa posebno i nije dogovoreno, te da ne postoji papir gdje je taj dogovor u cijelosti prezentovan. Na sajtu HDZ BiH našao sam tekst tog sporazuma. U tom tekstu jasno stoji da su se predsjednici stranaka dogovorili, između ostalog, da je predmet ustavne reforme funkcionisanje institucija BiH i teritorijalna organizacija- središnji nivo vlasti. Sasvim je očigledno da je „ustavna reforma“ neprikladna sintagma za ovakav obim promjena ustavnog uređenja u BiH. Riječ je o radikalnoj promjeni postojećeg ustavno- pravnog okvira, riječ je, maltene, o novom ustavu. Ukoliko u pozitivni ustav unesete središnji nivo vlasti, gubi se esencija tog ustava- BiH više nije konfederacija, ona više nije niti federacija. I vrlo vjerovatno, postoje više od dva entiteta. To mi je odmah bilo jasno. Ono što mi, međutim, nije bilo jasno, jeste bio izostanak jasne osude prudskog dogovora od strane Srpske demokratske stranke. Tim dogovorom svi politički principi SDS, koji se tiču Republike Srpske, bili su devastirani. Tim dogovorom, Srpska je de facto i de iure svedena na biro između centralne vlade u Sarajevu i opština. Naravno, i pitanje njenih granica potpuno je otvoreno. Ali, SDS nije jasno reagovala. To je učinila tek nakon sastanka trojice desperadosa 26. januara u Banjaluci. Ta reakcija bila je odlična. Sadržala je istinu, golu i neumoljivu. Bio sam ponosan to veče jer sam član Srpske demokratske stranke. Ali, i zabrinut, jer je ta reakcija došla kasno, nadam se ne i prekasno. Pa da li je Dodik trebao da izađe i kaže „četiri teritorijalne jedinice“ pa da mi shvatimo dubinu prudovskog poraza?! Zar nije bio niko u SDS-u ko bi odmah, trećeg novembra, istupio i objasnio i članstvu i simpatizerima, ali i cjelokupnoj javnosti da, ukoliko Parlamentarna skupština usvoji elemente sporazuma iz Pruda koji se tiču ustavnog uređenja, gubimo Republiku Srpsku sa svojom dejtonskom pozicijom?! Zbog čega smo sve dosad ćutali?
Iskreno se nadam, posebno imajući u vidu sinoćnje (tekst pisan 27. januara) saopštenje Srpske demokratske stranke, da je u pitanju bila samo zauzetost stranke unutrašnjim pitanjima. Uvjeren sam da članstvo SDS-a nije i ne može biti sklono uništavanju Republike Srpske. Vjerujem da će Srpska demokratska stranka učiniti sve da do ovih katastrofalnih ustavnih promjena nikako ne dođe.
27.1.09 | 0
komentara
