Hi quest ,  welcome  |  sign in  |  registered now  |  need help ?

Rezerekcija genija

Written By Milko Grmuša on 31.7.10. | 31.7.10

Sjećam se da sam bio vrlo pametan tamo negdje do svoje pete godine. Školovanje me dotuklo, postao sam debil poput svih ostalih. Ali, taj period od druge (sjećam se situacija iz druge godine) do pete godine života, eeee, tad sam bio prokleti genije. Razmišljao sam o stvarima. Kontemplirao, ali i djelao. Znao sam kako da vidim budućnost. Slike iz srednjeg vijeka i slike iz 2347. godine smjenjivale su mi se u glavi. Sve je bilo tako jebeno konfuzno, ali stvari su bile krajnje jednostavne. Život je letio svuda okolo. Slušao bih danima muziku života. Bila je to nevjerovatna buka. Kao kad ste kraj nekog ogromnog vodopada. Huk, huk, strašan huk. Čuli su se jecaji nekih žena, razuzdani osmjesi, bludni uzdasi, izgovarale su se tihe pretnje i glasne laži, ljudi su pričali, nenormalno mnogo se pričalo. Znao bih da se uhvatim za uši, buka je bila nepodnošljiva, i nikako mi nije bilo jasno kako drugi ljudi mogu ikako da žive od nje. Kasnije sam shvatio da oni nju uopšte i ne čuju.

Pored te nadrealne buke, tu su bile i slike. Svuda okolo. Sjećam se da sam jednom sanjao neke oblake, tako mokre i tako niske, koji su nosili neizrecivu tugu u sebi. Ne mogu da se sjetim kakva konkretno je tuga bila u pitanju, ali znam da sam se probudio gušeći se od plača. Taj cijeli dan..ti oblaci su bili tu. Realni. Sve je bilo potpuno nevjerovatno. Ono što sam sanjao..bilo je stvarno tu oko mene. Tad sam znao da su me lagali, i da je sve ovo mnogo drugačije od onoga što mi je okolina pričala, Tad sam postao čarobnjak, i prepustio sam se magiji muzike, imaginacije, matematike i bluda. Prvi poljubac desio mi se u četvrtoj, a osjećao sam živo i da se neko zajebavao teško kad je kenjao o tim rodama. Jednostavno, shvatio sam da se čitav Univerzum permanentno i odvajkada samooplodjava, odnosno da je akt razmnožavanja, ali i uživanja u tom aktu, elementarno načelo prirode. Tad sam shvatio odakle sva ta buka.

Onda sam se malo i iskvario. Budući da sam bio vjerovatno jedan od najpametnijih na svijetu tada, slikao sam slike i igrao se ljudima. Bacao sam ih tamo i onamo. Stvar je u tome da za ozbiljne pičvajze nikad nećete da okrivite petogodišnjaka. Ali, zapamtite, petogodišnjaci su najopasniji. Iskusniji su od četvorogodišnjaka, a svjesni su da im je blizu šesta godina, kad sve, uglavnom, nepovratno odlazi u pizdu materinu.
 Poslije je svega nestalo. Kažem, školovanje me potpuno i nepovratno devastiralo. Ne mislim tu samo na formalno obrazovanje-društvene konvencije su još gore. Direktno iz pakla odaslane. Ubile su mi nagone, instinkte. Odsječen sam od svog arhe-impulsa. Hodam ovih šugavim svijetom, i ne čujem bilo kakav huk, samo pišljive glasiće svih tih fićfirića. Oh, tako bih ih rado sve pobio. Ljudi su zbilja kancer ove planete. Jedina dobra stvar sa njima jeste da najviše štete nanose sami sebi. Ali, dođavola sa njima, ne želim više ni sekunde da trošim na njih. Želim da vratim sličice. Znam da sam rekao da je sve gotovo, ali..i terminator se, ipak, vratio. Kao i betmen. Cijelo jutro dozivam oblake i one ritmove. Podesio sam svoje frekvencije na 1989. godinu. Moj radio je zarđao, ali čistim ga, čistim.

P.S.

Nemojte da mi poželite sreću..mislim, u smislu da mi kažete da želite da uspijem u ovoj svojoj raboti. To bi bilo pogubno po vas. Oni koji vole pire krompir nikad ga više ne bi okusili, jer ja mrzim pire, i prva stvar koju ću uraditi kad opet postanem čarobnjak i najpametniji na svijetu biće likvidiranje slike pire krompira iz vaših glava.

Nek` vam je Bog na pomoći :)

31.7.10 | 17 komentara

Volim fine none

Written By Milko Grmuša on 27.7.10. | 27.7.10

Ne znam šta je dobro. Ne znam šta je ispravno. Ne znam ni šta je poenta cijele te priče. Znam samo da treba cijeniti lijepu žensku nogu. Te linije..ima li čega ljepšeg od umjetnički izvajanog ženskog lista? Lično, preferiram sljedeću kombinaciju-duge noge, mala stopala. Imam taj foot fetish, može cura da bude Monika Beluči (dobro de, ne može, Monika je samo jedna, jedina i neponovljiva), ali ako joj je stopalo oveće..katastrofa. Ništa ružnije od velikog stopala u žene.

Prema tome, malo stopalo u finoj nekoj cipelici. Neka štikli, ženstvene su. Iz cipelice se prožima njen list, blago osunčan svjetlom proljeća. Gipko, vrckavo koljeno. Bedra, pomamna, zamamna, ali ne krupna, nego onako, taman. I, naposljetku, kraj u jednoj finoj, izazovnoj guzi. Guzi koja prosto tjera čovjeka da odmori svoju ruku na njoj. Istopih se.

Te noge kad krenu ulicom, sa sve takvom guzom..ma kakav zemljotres, to je najpozitivnija i najurnebesnija kataklizma. Vjerujem da je čitav kosmos nastao tako što su nekom veličanstvenom arhe-arenom bogova i andjela najednom prošetale neke velebajne none. Buuuuuuuum. Tras, beng. Sunce ti tvoje žarko. Kakvi bogovi, kakvi bakrači, kakve mudrosti, kakva svrha-pazi kakvi bataci. Nema tu više šta da se priča-gledaj, čovječe, i uživaj.

Nekad mi se desi, kad šetam gradom, da zaista ispred mene se pojavi veličanstven par nogica, i neko predivno dupence. Da nema ovih glupih konvencija, prema kojima nije preporučivo prići u po bijela dana potpuno nepoznatoj osobi, i pohvaliti joj pozadinu, iste bih sekunde zaustavio dotičnu i rekao joj: "bejb, iako ti je faca ogavnija od bureka iz Hirošime, moram ti reći da je tvoj guz, i te tvoje none..ma to je nešto prokleto najbolje što sam vidio u zadnjih deset dana, i jebenih deset života, i nikad, ali nikad nemoj da ljudima uskraćuješ tu vrstu zadovoljstva da uživaju u tim tvojim darovima, gaboru jedan nižerazredni".

Dakle, drage moje žene, želim da uvijek znate, ukoliko imate reprezentativne batačiće, da danju i noću mislim na vas, divim vam se, i želim da dobijete konačno ono mjesto koje vam i pripada. A vi svakako znate šta je u pitanju ;)

27.7.10 | 13 komentara

Krenulo me :)

Written By Milko Grmuša on 22.7.10. | 22.7.10

Uvjerio sam se koliko je važan stav. Ukoliko imate isti, sve imate. I, naravno, ukoliko ga nemate-nemate ništa. Zapravo, postojanje jasnog stava jasno sugeriše da preko puta stola imate osobu koja je svjesna svoje ličnosti, koja zna šta hoće. Koja ima ukus, boju i miris. Koja, i kada griješi, ostaje dosljedna samoj sebi. Koja kaže "da, zajebao sam, možete svi da mi ga blajvate".

Najgori su konvertiti. Neka priča ko šta hoće, možda će oni lakše da dodju do nekih materijalnih zajebancija, ali suština priče jeste da, intimno, takve tipove svi preziru. Kao da razgovarate sa listom hartije. Praznim. Nemate čovjeka preko puta sebe. To je osnovno.

Naišao mi je neki period, još tamo od nove godine, kad je bilo pojebeno imati kičmu. Nekako se strefilo da na svim poljima, poslovnom, ličnom, ovom, onom-svuda kao da se sve u vasioni urotilo da me strefi s ledja. Rekao bih da nikad više u životu nisam napravio loših poteza. Uhh, mnogo je tu gluposti bilo. Ali, ostao sam iza svojih gluposti. Ostao sam iza njih, svjestan da sam ja takav.

I onda, naposljetku, ovih dana kao da sve dolazi polako na naplatu. Čak i neke stvari na koje sam potpuno zaboravio, kao što je neka prastara faktura. Mislim da ima neke istine u tome da, jednostavno, htjeli ne htjeli, morate da očvrsnete ako vas stalno nešto lupa po ledjima. Ako još uz to imate ovako ultrajebenu harizmu poput moje :P, i nevini dječiji osmejak koji vam krasi lice :PPP, onda možete čuda da pravite :))

Uživajte u ljetu ;)

22.7.10 | 9 komentara

Inicijacija

Written By Milko Grmuša on 18.7.10. | 18.7.10

Konačno sam prošao kroz istu. Zvanično sam verifikovan za muškarca. Izašao sam iz dječačkog doba. Pokasno, istina, al` šta da se radi, bolje ikad nego ikad.

Da bi se postalo muškarcem na Manjači potrebno je da prodjete kroz opasne izazove. Prvo tri sata udarate po rakiji. Domaćoj, naravno. Istina, juče je bila `ladna, jer bismo pocrkali na onih plus četrdeset. Brat bratu, zveknuo sam za tri sata pola litre šljive. Onda, pivo. Čisto da se ubije žeđ. Četiri klipare. Vrućina, pa se ne osjeti kako se brzo popije. Onda, malo meze. Ćevapčići, domaći kajmak, lukac. Ko šiša vrelinu, ogladnilo se.


Then, back to shljivovica. Još jedno četiri čašice (sad već imam problem da opisujem precizno količine). Onda nam dosadilo da sjedimo na balkonu vikendice. U birtiju, brate. Socijalizacija. Dva piva, opet klipare, svakako. Djavo mi ne dade mira, pa krenem da baljezgam kako sam nekad samo drinkao vinjak. Eto ti vinjak, jebo te vinjak. Dva vinjaka.

Onda fino da se povrati. Bljujem srce, bljujem dušu. Orbit, dva, tri. U birtiji fini neki ljudi, pa me pitaju jesam dobro. Vražju sam mater dobro. Ajmo kući. Aaaaa, kakva kuća, sjedi  tu, tek je popodne, šta ćeš kod kuće. Jes`, vala, i to što kažete. Pa onda malo patetike. Emocije. Dozivam ime svake djevojke koja mi se dopadala za ovih 26 veselih godina. Ko bi rekao čega se čovjek sve sjeti kad je pij..emotivan. Suzu sam kanuo za svaku od njih. Svidjale su mi se, majku im jebem.

Predjem na gemišt. Počeli da me zajebavaju da sam gospodin, pa opet nazad na rakiju. Jebaće vam gospodin kevu. Ali, teško sad već ide. Gledam ja čašu, gleda ona mene. Gleda mene guzata konobarica, a ja joj pogledom govorim "ne mogu sestro, mame mi". Jest da je dan inicijacije, ali ne mogu sad i to. Da je psiha i ok, ne da fizika.

Oko pola devet, kad su se svi sroljali k`o bebe, pridje mi jedan stari čiča, i kaže da sam momčina i po. Valjda zato što sam ostao na stolici. Znao sam šta je to značilo. Bile su to drevne riječi potvrde uspješno završene inicijacije. Post`o sam muško.

Sad mi je dozvoljeno da pustim brkove :)

P.S.

Dobro mi jutros. Rakija ubija mamurluk :)

18.7.10 | 26 komentara

Možda bi trebalo da odem u pizdu materinu

Written By Milko Grmuša on 16.7.10. | 16.7.10



Kojo je sve rekao. Najgenijalnija moguća ekspresija psiho-emotivnog stanja socio-konfliktne-bla-bla-ličnosti.
16.7.10 | 10 komentara

Za Dži :)))

Written By Milko Grmuša on 15.7.10. | 15.7.10

Uzeli smo od Kineza otrovni plin. Rusi su nam nekako prokrijumčarili ultrazajebanomoderninevidljivi avion, 4-G;) Ubacili smo unutra neke sendviče, `ladno vino, Dilan Doga i nasnimili smo neke mjuze na laptop. Onda smo krenuli avionom, da tražimo sve zgrade na kugli zemaljskoj u kojima tavore birokratske pacovčine. Dži je pucala bombe po njima, ja sam tjerao avion. Bang-bang-bang buuuuuuuum trassss.


Skenjali smo gadove :) ;D

Niko više ne smije da se zajebava sa Džiadžojkom ;) Imamo avion, imamo bombe :D


15.7.10 | 25 komentara

Kako postati ljepši za tri dana?

Written By Milko Grmuša on 12.7.10. | 12.7.10

Nikako ;) Treba da shvatite, a potom to i da prihvatite, da ste svakim danom sve stariji, a samim tim, i sve ružniji ;) Dani prolaze, i vi se mjenjate. Negativno. Postajete sve lošija, ružnija i gluplja osoba. Realno, zajebali su vas. I znate šta? Biće sve gore ;)

Evo još jedne iluzije. Ono, da ste bitni. Unikatni. Bla, bla. Niste ;) Svijet bi funkcionisao i bez vas ;) Vjerovatno i mnogo bolje, nego sa vama. Vaši bližnji, da vas nikad nije bilo, ne bi patili za vama. Nikome ne biste nedostajali. U stvari, ni sada nikom ne nedostajete ;)

Ovo je bio jedan pristup stvarima. Ajmo sad drugi ;)

Oslobodite um i srce. Izbacite negativne misli, jer ionako ništa ne možete da promjenite, bili sjebani ili nesjebani. Pijte mnogo vode, jedite vrlo malo, budite u prirodi, vodite ljubav svakodnevno. Radujte se svakom novom danu, jer vas čekaju lijepe stvari-seks, arome, muzika i vino.

Da, sve u prirodi, makar ono vidljivo, jeste iluzija. Iskoristite to ;) Zamislite lijepe slike. Slike u kojima želite da ste naslikani ;) Živite te slike. Te slike postaće vaša stvarnost. I nije tu u pitanju samo neki teški psihološki zajeb, samozavaravanje i slično, nego prost zakon prema kojem od slika (images) nastaju i konkretne stvari. To je taj kreativni proces. To je privlačenje pozitivnih energija. Sve vibrira. Tesla.

Bokser tuče u vreću. Bokser tuče u vreću. Bokser tuče u vreću. Bokser tuče u vreću. O da, bokser tuče u vreću.
Znoj mu kapa sa čela. Znoj ide na lice. Znoj odlazi niz bradu. Znoj odlazi niz ledja. Oslobadjaju se štetne materije iz organizma. Bokser pije mineralnu vodu. Bokser kaže: "ok, sad je vrijeme i mjesto da upadne neki sponzor, proizvodjač mineralne vode, i išteka neku hrpicu novčanica". Podržite naše sportiste. Podržite zdrav život. Podržite boksera. Boksera koji tuče u vreću.

Svježe izjebana djevojka. Ne zna ko, ne zna otkud. Ali, ok. Fino joj. Nije htjela ni da se istušira kod njega. Odvratno kupatilo, odvratan stan. Ali, jebavao je kao nenormalan. Iskorištavanje tudjih komparativnih prednosti, bez da se nadoknadi isto. Klasično ponašanje nadobudnih kolonijalnih budža. Osjeća se dobro. Najbolje je kad iskoristiš nečije resurse, a za dž.

Džez. Smoooooooth jazz. The smoooooothest jazz. Melodije se prelivaju u zraku. Sve je melodija. Različite note, note u konfliktu. Rat nota. Ali, u svom tom belaju, slažu se note. Sjajna melodija. Muzika je čudo. Džez je čudo.

Slušajte džez tri dana ;)

Smooth jazz ;)

12.7.10 | 15 komentara

Put ka sreći

Written By Milko Grmuša on 11.7.10. | 11.7.10

Znam gdje je moja sreća. U Hercegovini. I can see clearly now, što bi rek`o Johny Nash. Razbacao sam te gluposti nadrndačene od sujete, strahova, megalomanije i ostalih zajebancija. I pogled je jasan. Okolina Trebinja. Jedna drvena, fina kućica. Simpatično, ugodno dvorište. Kameni sto, i klupa. Posadiću neko drvo. I da, o da, načiniću vinograd.

Ne znam ništa o vinogradarstvu. Ali, to je ok, ne znam ništa ni o tome kako se od grožđa pravi vino. Pojma nemam kako to sve ide. Ali, znam da volim vino. I volim tu hercegovačku klimu. Volim što je tamo malo ljudi. Može čovjek da diše. Može da ustane rano ujutro, i da shvati zbog čega je život, zapravo, blagoslov. A ne smeće, kako nam se u gradu čini. Ustajali smo se ovde, grad nas je zarobio. Smrdimo. Depresija je logična.

Nosiću samo bijele košulje. Jedini parfem biće vonj zrelog grožđa. Arome prirode, čisto sunce, mirisan zrak-budiće ljubav. O da, dovešću i nju tu. Doće ona sama. Svojim stopalima će da gnječi zrnevlje magičnog voća, spremamo nas dvoje sebi vina. Pićemo vino, slušaćemo svoju muziku. Pokriću se njenim tijelom, skriću se u toj njenoj kosi. Biću sakriven u Hercegovini, ljubiću nju neizložen pogledima divljaka iz grada, gradova.

Tako se postaje čovjek. A tek kad se postane čovjekom, zaživi se život. A kad se u život uživi, uživa se. To je put ka sreći ;)

11.7.10 | 12 komentara

Tajna uspjeha je otkrivena: piši, govori, što kraće

Written By Milko Grmuša on 9.7.10. | 9.7.10

Dakle, stvari su, kao i uvijek, savršene u svojoj jednostavnosti. Da biste bili uspješni u komunikaciji, u svim njenim oblicima, morate da budete-što kraći, što jednostavniji, što efikasniji, što jebitačniji. Gadjajte pravo u metu. Dakle, naciljate, zamahnete, pogodite. I to je to ;)

Ukoliko govorimo o verbalnoj komunikaciji, naučite da prenosite poruku u maksimalno tri minuta. Sasvim nebitno jeste li šef u nekom malom preduzeću, zaposleni u istom, političar, novinar, profesor, štagod. Vaši slušaoci vam daju maksimalno tri minuta. I nimalo više. Ukoliko pričate i pričate-dosadni ste ;) Nemate šta da kažete. Obrćete iz šupljeg u prazno. Ljudi to odlično prepoznaju. I počinju da vas kuliraju.

Naravno, neko se radja sa retoričkim talentom. Mnogo ima i u vježbi i radu. Ali, suština je u tome da tačno odredite kako to glasi vaša poruka, i da je što jednostavnije saopštite ciljanoj publici.
  Ukoliko se bavite pisanjem, a mnogi koji prate ovaj blog i sami su blogeri i mnogo pišu, morate znati da danas ni knjige nisu naročito interesantne ukoliko su kilometarske. Možete tek da zamislite koliko je tekst na monitoru atraktivan ;) Dakle, suština priče jeste da pišete što kraće tekstove. Dajte poentu, i ćao. Lično, kad vidim neki duži tekst (a to znači preko 3.000 karaktera) u 99% slučajeva ga uopšte ne čitam. Možda su to neke najveće mudrosti, možda sam totalni kreten što diskriminišem sjajnu stvar, možda sam najveća ljenguza-ali neću da čitam duge tekstove. Napiši, brate, sve to isto, samo kraće ;)

Bilo da pričate ili pišete, radi se o tome da vi svojim aktom pokazujete koliko vam je stalo da ljudi sa kojima komunicirate. Time najbolje prezentujete svoj karakter. Ako pravite neke monologe, ili blogovske maratone (u jednom blogpostu), to je jasan znak da ste neki egomanijak, kome je stalo da se tu nešto kurči i glumi neku silnu pamet. To je najbolji način da otjerate sve od sebe ;) Ako pišete blog, iako sam tu potpuno zelen, i ne mogu da dajem neke silne savjete, mislim da je poenta, kao u svakoj komunikaciji, da čujete (pročitate) mišljenje nekog drugoga. Prema tome, bitno je da samo otvorite temu ;)

Dakle, izaberete neku temu koja vam je interesantna, date neko svoje mišljenje o njoj, i pustite druge da je nadogradjuju. Ukoliko je vi naširoko elaborirate-niko drugi neće ;)

Nemojte misliti da ste nešto posebno interesantni-niste ;) Prema tome, zaboravite neke nepotrebne doskočice, šale, an-pasane i ostale gluposti. Skraćujte. Skraćujte.

Ponekad je dobro samo ispričati neku anegdoticu, ali pod uslovom da je ne objašnjavate. Evo jedne. Jednom iskusnom novinarskom vuku dodje jedared jedan mlad, naložen novinar. Donese mu tekst. Ovaj samo pogleda tekst na prvu, pa upita: "jel`, boga ti, ovo je ovde uvod članka, a?" "Jeste", odgovori malac. "Aham..a ovo ovde na kraju ti je garant zaključak?" "Jeste, jeste", odgovara klinac sav ushićen. Stari vuk mu je onda uzeo tekst, pocijepao uvod i zaključak i rekao mu da ostatak odnese na štampanje ;)

9.7.10 | 11 komentara

Zbog čega je značajan Tomica Milosavljević?

Written By Milko Grmuša on 8.7.10. | 8.7.10

Kolegice i kolege blogeri iz Srbije ovih dana pokrenuli su jednu interesantnu inicijativu. Riječ je o tome da su ljudi nezadovoljni radom ministra zdravlja Tomice Milosavljevića, te su odlučili da javno prezentuju argumente zbog kojih dotični ministar treba da podnese ostavku. Koliko sam ja upratio, mnogi su se uključili u tu akciju, a medju njima su Mahlat, Charolija, Zverka, Marouk, Zelena, Miljana, Ivana, Miodrag, i još mnogi drugi.

Sjećam se da je u pitanju ministar koji je nedavno otišao u inostranstvo na operaciju. Alo, ministar zdravlja ne vjeruje sopstvenom zdravstvenom sistemu. Say no more. U medjuvremenu je napravio još gluposti. I, logično, neko traži njegovu odgovornost. Jebote, niko ne traži da ga čereče tri dana. Samo ostavka. Nešto što je u civilizovanim zajednicama najnormalnija stvar. Niko se nije rodio u fotelji.

Ipak, ne ide sve glatko. Mahlat je već pisala o tome. Gdje koči? Šta se dešava?

Riječ je o tome da je nešto najnormalnije da političari u normalnim okolnostima vode računa o glasu javnosti. O javnom mnjenju. Javnost političare bira. Ona im daje mnoge privilegije. Mnogi glasu građana duguju većinu stvari koje su postigli u životu. Kad javnost zagrmi, normalni političari ućute. I slušaju. Još su stari Rimljani rekli vox populi, vox Dei.

Medjutim, ovde je problem u nedostatku javnosti. Naravno, tu je i radio mileva, tu su svakodnevne trač partije, ovde se sve uvijek zna. Ali, ovde nema javnosti.
Javnost ne možete da dobijete tek tako. Ipak su tu potrebni neki normalni, emancipovani, obrazovani ljudi. Koliko-toliko. Ne pričam o nekim genijalcima, ne pričam o akademicima. Samo o normalnim ljudima. Koji u sebi imaju elementarne vrijednosne norme, koji kapiraju osnovne stvari. Koji razmišljaju o budućnosti.

Mislim da je to bitno. Taj momenat koji se tiče upravo budućnosti. Kad mislite na budućnost, mislite na svoju djecu. Na ljude koji dolaze poslije vas. Ukoliko ste iole normalni, pokušavate da onima koji dolaze poslije vas ostavite sobu u kojoj ćete makar isprazniti pepeljaru. Ne ostavljate svoje opuške. Ukoliko činite sve suprotno od toga, onda je jasno da ste potpuno samoživi. Sujetni. Ukratko, da ste kreten.

Da biste smjenili idiota od ministra, i da biste, uopšte, imali koliko-toliko odgovornu javnu vlast, morate da imate kakvu-takvu javnost. Da biste imali javnost, morate da imate kritičnu masu dobrih, normalnih ljudi. Da biste bili normalan i dobar čovjek, morate da odjebete više od sebe tu sujetu i glupost. Prestanite biti glupi. To je to. Razmišljajte malo. Čitajte. Gledajte. Slušajte. Mislite. Mislite. Mislite.

Kad to uradite, Tomica Milosavljević više neće biti ni kandidat za člana savjeta mjesne zajednice. Tomica je indikator stepena našeg ljudskog usavršavanja. U tome je njegov jedini značaj.

Ovi fini ljudi koje sam gore nabrojao..oni su Tomicu pobjedili odavno ;)

8.7.10 | 7 komentara

Da li si spreman da ubiješ?

Written By Milko Grmuša on 7.7.10. | 7.7.10

Dakle, prilazi vam jedan prijatan, starji gospodin, i predlaže sljedeće: "ok, stvar stoji ovako-ukoliko ubiješ neku od ovih osoba koje se šeću ovim parkom, prestaće sva ubistva koja se inače dešavaju na svijetu. Ja imam moć koja je dovoljna da isprati ovaj moj prijedlog. Možda sam i Bog, ali to sad nije važno. Ono što, pak, jeste važno zapravo je činjenica da ti u roku od dva minuta možeš da zaustaviš zauvijek mnoga zla na svijetu".

Stojiš i gledaš ga belo. Koliko god je cijela situacija nadrealna, shvataš da je on u stvari rekao istinu. On može da ispuni svoje obećanje. Glupo je to što ti nikako nisi tražio takvu privilegiju da riješavaš ovozemaljske probleme. Zašto ti se ovaj čikica uopšte nakačio? Kreten.

Ali, kroz glavu ti prolaze misli. Prokletstvo. Vidiš svu tu nevinu djecu koja ginu zbog nekih kretena svaki dan. Vidiš uplakane majke. Vidiš lice mlade žene čiji je suprug poginuo od hica pijanog komšije. Vidiš mnoge stvari. I pitaš se imaš li pravo da to zlo ne zaustaviš. Što je najgore, vidiš i svoju ljubav. Vidiš svoje najbliže. Vidiš da im se neko približava, sa nožem u drhtavoj ruci. Vidiš krv, vidiš nepomična tjelesa. Hladan znoj te oblija...

Gledaš, u parku je mnogo ljudi. Ima i nekoliko potpuno bezveznih. Moroni koje i lično poznaš. Ljudi pokvareni, lažovi, amoralni. Znaš da oni nikom ne bi nedostajali. Znaš da ne zaslužuju da žive. Znaš i da ti nisi Raskoljnikov, i da tu nema zločina, jer činiš najveću stvar za ljude. Spasavaš živote. Ko je to još učinio, u tako vanredno sjajnim razmjerama?

Ubij nekog od njih. Ubij odmah. Niko te neće primjetiti. Niko više nikoga ne primjećuje. Ubij. Ubij. Ubij.

Da li si spreman da ubiješ?

7.7.10 | 7 komentara

Umjetnost upravljanja

Written By Milko Grmuša on 4.7.10. | 4.7.10

Osnovna stvar kad dobijete hrpu ljudi sa Balkana sa kojom treba da uradite neki konkretan posao jeste da u startu, jasno i nedvosmisleno, stavite svima do znanja da tu nema i neće biti bilo kakve demokratije, da ste vi šef, i da ne smiju imati drugih šefova osim vas. Naravno, ne smiju uzalud uzimati ni imena gospodina šefa svoga. Tu nema zajebavanja. Odmah postavljate precizna pravila igre, koja se moraju poštovati. Pravite organizaciju, i to je epohalna stvar na Balkanu, koji ima taj problem sa permanentnom sklonosti ka potpunoj i besplodnoj anarhiji.

Svoj autoritet ne gradite (samo) silom i nametanjem. Takodje, svoj autoritet ne crpite ni time što vam je dana neka funkcija. Jednostavno, autoritet nosite ili ne nosite u sebi. Svako ima svoj stil upravljanja. Lično, pri upoznavanju nove ekipe sa kojom trebam da radim, odmah dajem svima do znanja da će posao koji je pred nama, koliko god bio težak, mučan, sa neizvjesnom budućnošću-ipak biti uspješno završen. Biće uspješno završen, i tačka. Pa makar svi izginuli pri tome. A ja ću da poginem prvi. No, svakako ću i da vaskrsnem, te da otjeram u grob i sve ostale oko sebe dok se priča uspješno ne završi.

Onaj ko dobro radi u timu-napreduje. Ima potpuno otvoren prostor. Svaku svoju ideju slobodan je da realizuje, i uopšte nema potrebe da traži neke tričave saglasnosti. Izvoli, radi. Samo je jedno pravilo-ne smiješ da obrukaš sebe niti organizaciju. Ukoliko to učiniš, obećavam ti, goniću te do sudnjeg dana i do kraja svijeta da ti zubima rastrgam grlo. Zaista hoću.

Demokratija je fina stvar, kad su u pitanju fini ljudi. ali, ovde finih ljudi uglavnom nema. U pitanju su kompletne armije kretena, primitivaca, ljenčuga, idiota i ostale slične bagre. Njima daj demokratiju i momentalno dobiješ neku pizdariju u vidu rata, tuče, štrajka, kao i ostalih sličnih manifestacija zla. Dakle, za takve likove potrebna je šiba, šiba i samo šiba. I da, i još malo šibe. 
Ono što sam primjetio jeste da ti fini ljudi, kojih naravno ima i ovde, potpuno razumiju goreopisan princip djelovanja efikasne organizacije. I uopšte nemaju problem sa tim. Takve ljude obožavam, i oni imaju uvijek moju podršku. Moja teorija je jasna: pametan čovjek jeste i dobar čovjek. A pametan i dobar čovjek, jeste i kreativan i vrijedan čovjek, i pusti ga da djela. Tu nema treniranja strogoće. Ukoliko imaš tu nevjerovatnu sreću da ti je u ekipi nekoliko takvih ljudi, onda si na konju. Ma na tri konja. Odmah formiraj tim, nebitno čime će da se bavi i kako će se formalno zvati, koji će da čine takvi ljudi. Ja takve timove nazivam "timovima dobrih ljudi". Pored tog tima (da, ja sam srećan čovjek, i u organizaciji imam nekoliko tih normalnih ljudi), tu su i timovi "matorih drtina", "lezilebovićevskih seronja", "mislite-da-vas-volim-a-bićete-skarani-za-pet-dana" i "hommo nabi(j)ensa".

Ponekad morate i da spustite ručnu. Na dnevnom planu to znači da malo olabavite pred sam kraj radnog dana. Tad možete malo i da se nasmješite, ispričate neku šalu. Naravno, ukoliko je taj dan bio dovoljno produktivan. Takodje, na kraju sedmice ili mjeseca nije loše napraviti neku internu žurku. Tu ih pustite. Neka se zezaju, jebu, piju, puše. Vi dobro znate da će ponedeljak brzo i da će im sva raspuštenost na nos da izadje ;)
4.7.10 | 20 komentara

Želiš sadržaj putem mejla?

Prijatelji Teze-Antiteze