Novi Srbin

Da bismo krenuli naprijed, moramo imati ljudi koji vide naprijed. I koji vode naprijed. Ti ljudi moraju imati dovoljno znanja, hrabrosti i volje da preuzmu na sebe težak posao reformisanja prvo svijesti, a potom i konkretnih stvari u zajednici.

Za takav jedan poduhvat potrebna je kritična masa kvalitetnih ljudi. Ti ljudi moraju imati znanje i percepciju koja je ne samo u skladu sa modernim vremenom, nego ga unekoliko i nadmašuje. To zato što su našoj zajednici potrebni vizionari, koji mogu da ocijene gdje će to svijet da bude 2030. godine. U skladu sa takvim procjenama oni su u stanju da pravilno koncipiraju sistem koji će da bude ne samo efikasan, već će imati i legitimitet od strane naših građana. Time će biti riješena organska neusklađenost između poretka koji, sam po sebi, pretpostavlja određena pravila i disciplinu, i urođene potrebe za slobodom, pa čak i priličnom dozom anarhičnosti, koja karakteriše našeg čovjeka. Taj dualizam do sada je bio naša objektivna slabost, a od sada treba da postane naša komparativna prednost, koja će rezultirati povećanim obimom kreativnosti, čime ćemo, između ostalog, moći da smanjujemo ogroman zaostatak u odnosu na razvijene zajednice.

Danas pomenutu kritičnu masu kvalitetnih i stručnih ljudi nemamo. Osnovni problem jeste u obrazovnom sistemu, koji je i dalje zasnovan na marksističkim premisama, a u međuvremenu je dodatno degenerisan tranzicionim tegobama. Naša zajednica ne dobija intelektualce iz obrazovnog sistema, nego priučene poluidiote, koji su ogromna smetnja napretku, jer ne znaju da ne znaju, a prema Sokratu, takvi su najgori. Prema tome, oni nemaju znanje, ideološki su zacementirani u nekim prošlim vremenima, a dobijaju šansu da učestvuju u svim upravljačkim mehanizmima u društvu. To vam je kao da slijepoj i fizički hendikepiranoj osobi date da vozi automobil. Stoga ne treba da čudi što se kao narod tako često zapucavamo u svako drvo pored puta.

Usljed toga za posljedicu imamo loše nove kadrove na univerzitetima, koji nastavljaju da produkuju još gore asistente i buduće profesore, očajne novinare, katastrofalne pravnike, nesposobne ekonomiste, bahate ljekare itd. Ljestvica se stalno spušta, i nije čudo da postoji jedna već opšta saglasnost da smo dotakli dno dna.

Rješenje jeste da država identifikuje određen broj najkvalitetnijih i najperspektivnijih učenika i studenata, kojima će dati stipendiju i poslati ih na najprestižnije svjetske univerzitete, nebitno da li su u Moskvi, Parizu, Tokiju ili Njujorku. Jedini uslov za to stipendiranje mora biti da se, po okončavanju školovanja, oni vrate u Srpsku. Potom ih odmah treba involvirati u obrazovni sistem Srpske, uključiti ih maksimalno u rad škola i fakulteta, davati im sve veću odgovornost i relativno brzo očistiti obrazovni sistem od starog kadra. Ova nova generacija intelektualaca će postepeno osvajati prostor u medijima, politici, kulturi, nauci i svim ostalim oblastima društvenog života. Ona će da kreira jedan novi politički diskurs, nametaće nove vrijednosti, promovisaće društvo znanja, ovladaće medijima, te će se tako, postepeno, stvoriti nova elita, koja će zamjeniti staru. Ne samo personalno, nego i idejno.

Potpuno nove vrijednosti dobiće primat, s tim da je neophodno obezbjediti kontinuitet sa pozitivnim tradicijama našeg naroda, koje su komunisti grubo prekinuli svojom višedecenijskom uzurpacijom vlasti. Ukratko, novi Srbin mora da bude čovjek budućnosti, potpuno okrenut stvaranju i permanentnom učenju, saradnji sa drugima i uvijek spreman da se promatra samokritički. Takođe, on mora biti samosvjestan, potpuno upoznat sa svojom prošlošću i nacionalnim identitetom, kulturom i duhovnim vrijednostima. Novi Srbin ide u budućnost, ali sa sobom nosi i njeguje sve one pozitivne vrijednosti koje su mu u amanet ostavili preci. Najjednostavnije, ovog i ovakvog Srbina nema u budućnosti. Samo novog Srbina ima u budućnosti. I to je poenta priče.

Pročitaj više

28.9.10 | 14 komentara

Dvojnik

Jel vam se dešava često da vam sve to nekako dosadi, da želite da ste na nekom drugom mjestu, ali, eto, morate da ostanete baš tu, da učestvujete u tim nekim dosadnim razgovorima, iako biste ih sve poslali dodjavola? Pišem na blogčetu često o toj sverastućoj hipokriziji, koja čovjeku ne da više da diše, koja hoće da ga zaveže, zarobi..I ne preostane vam ništa drugo nego da nijemo posmatrate kako ste potpuno izgubili kontrolu nad sopstvenim životom. Samo se krećete u nametnutom ritmu, levo-desno, gore-dole, neko vas čepne, drugi vas zakači, i..i jebi ga.

Dobra stvar za takve zajebancije jeste dvojnik. Kad mi sve to fino dopizdi, ja ostavim njega da se zajebava sa svim tim kretenima, a ja idem gdje mi duša ište. Nekad se popnem na brdo, pa tu sjedim i pušim pljugu, nekad odem do šume, nekad ostanem kući i slušam neku finu muzikicu. Sve u zavisnosti od raspoloženja. Zapravo, tad jedino i mogu da radim ono što sugeriše raspoloženje mi, u svim ostalim situacijama moje aktivnosti determinisane su ne mojom, nego ko zna čijom voljom, a sve mi se više čini da, zapravo, u suštini u pitanju nije ničija konkretno volja, nego prosta inercija mehanizma haosa.

I tako, dvojnik tamo fino koegzistira u tom haosu, smješka se, klima glavom, apsolutno nikoga ne sluša i ne shvata ozbiljno (o da, moj je to dvojnik, dakle, pametan čovjek i opasna jedna bitanga :). Niko, naravno, ne primjećuje razliku, koje, budimo iskreni, i nema. Dvojnik je savršen, zapravo, on je više perfektan duplikat, nego neki uobičajeni dvojnik. On radi tačno ono što bih i ja radio na njegovom mjestu. Savršena prevara.

Meni takva situacija ostavlja prostor da, recimo s brda, malo pažljivije analiziram ljude u onom haosu dole. To, naravno, ne mogu kad se sam nalazim u tom pičvajzu. Gledam, tako, sve te poznate likove, i vidim ih u potpuno drugačijem svjetlu. Uočavam njihove motive, za koje sam i prije znao da su sitni (zaboga, kakvi drugačiji i da budu), ali sad ih potpuno konkretizujem. Dvojnik je u tom smislu izuzetno zahvalan, jer, hladan kakav ga je Bog dao, apsolutno ne doprinosi da se nečije ponašanje usmjerava u ovom ili onom pravcu. Recimo da je on ph neutralan :)

I tu nastaje njihov ključni problem: potcjenjivanje protivnika :) Znate onu sportsku maksimu, ni potcijeniti, ni precijeniti. A bolje je precijeniti, no potcijeniti ;) Oni gledaju dvojnika, koji namjesti onako bleskastu facu, i misle "vid` budale" :) A za to vrijeme dvojnik, kao savršen agent, distribuira meni gore na brdo sve relevantne informacije i sadržaje, koje ja, budući da imam vremena za objektivnu analizu, procesuiram, te sve fino odlažem u posebne fajlove. 


Nema potrebe da govorim koliko ih tako najebe. Ali, šta da se radi :) Kad mi se ne analizira, a i to je često, tad drinkam, čitam, slušam, gledam, ili pak ne radim ama baš ništa. E da, nekad se prepustim i čarima neke fine.

A dvojnik je tamo dole, on radi revnosno :)

Pročitaj više

24.9.10 | 7 komentara

Ja, ja, ja, ja, ja, ja..i nešto malo vas :)

Kako sam u posljednje vrijeme nešto rjeđe onlajn, nisam baš u toku sa redovnim blogger community aktivnostima. Istina, pročitam ponekad pokoji post od ljudi čiji blogovi su mi interesantni, ali nije to onaj ritam praćenja kakav želim. Šta da se radi, život ima faze, a ova moja trenutna, iako mi ide već na živce, još uvijek nije potrošena. Ali, upropastiću je ja već, hehe ;)

Elem, primjetio sam da se blogeri čašćavaju nekim nagradama, tipa "moji omiljeni", "najinteresantniji" i tako ti to. E sad, ko imalo prati ovo moje veselo blogče zna da je moja malenkost potpuno socijalno neadaptirana, te da se ta neadaptiranost manifestuje i u onlajn modelima interakcije. Pravo da vam kažem, ako sam dobro ukapirao poentu priče, s obzirom da sam dobio neke nagrade u gorepomenutom smislu od Zverke i Charolije, a na čemu im se od srca zahvaljujem, sad je red da, valjda, ja uručujem dalje nagrade, a što mi ne pada na pamet :)

U principu, iako shvatam humanističku poledjinu maksime "ja tebi vojvodo, ti meni serdaru", mislim da treba biti potpuno iskren. Zapravo, mislim da ja treba da budem potpuno iskren, jer bi, brate, i red bio da konačno budem malo i takav :)

Nakon dugog razmišljanja i promišljanja shvatio sam da, ukoliko ćemo pošteno, jedini koji zaslužuje sve afirmativne nagrade, jesam upravo ja :) Dakle, budući da sam se nameračio da stanem u kraj hipokriziji, nagradu dodjeljujem lično sebi. A reći ću vam i zašto :)

Prije svega, treba da znate da ovo nije plod egoizma, egocentrizma, potrebe za lažnom originalnošću, i tako dalje i tako bliže. Pažljivo sam analizirao svoje starije tekstove, i uvidio sam da sam jebeni genije :) Mislim, prosto ne mogu da vjerujem da sam tako pametno pisao. Ono, znao sam ja uvijek da sam mudar, dobar, vispren i tomu ti slično, čak i da sam izuzetno obdaren svim tim finim osobinama, ali da sam baš toliki ultragenije, e to nisam znao. Mada sam naslućivao, hehe :))

Uopšte sad ne želim da linkujem neki od svojih tekstova, koji bi bio potvrda gorenapisanih redaka. Prosto, sve su to dragulji mudrosti, koji god da odaberete :) Vid`te kako sam ja postepeno dolazio do zaključka o svojoj megaposebnosti :)

Prvo bih pročitao jednom neki tekst. Ono, sjajan je, to se odmah vidi :) Zatim, kao što to i inače biva, uočavam slojeve. Fino. Sloj jedan, sloj drugi, hmpf, hampf. Super. Ali, potom se pojavljuju i neke isprva nevidljive nijanse. Senzibilne metafore. Neki viši humor. Sjajan ritam. Zabeljim se u tekst, a ono Betovenova simfonija u riječima, bogtemazo.

I tako, kad god pomislite da je to sve, a ono ima još nešto dublje, šire, a bogami i više. Ne znam kako to radim, garant neko prosvjetljenje. Samo, neće biti da je to, jer to bi značilo da me vodi neka viša sila, a da sam ja puki izvršilac njene ingenioznosti. Ne, ne, moliću lepo. Zapravo se radi o tome da sam ja baš mnogo nešto slojevit, i onda se na višim mi stepenima svjesti stvara nešto prejebeno, pa se potom to fino spušta dole na zemlju, i onda se pretače u tekstove na blogu.

U prevodu, to znači da ste vi, a i ja sa vama, svi zajedno, jel da, blagosloveni što imamo tu čast da koegzistiramo sa mnom u ovom vremenu, te se tako nadahnjujemo zracima mudrosti koje ja isijavam u trenucima..da, u nekim trenucima kad mi se isijavaju zraci mudrosti :)

Dakle, kad god nemate nešto mnogo bitno da radite, a čak i kad imate, najbolje je da dodjete kod mene na blogče, i da se napajate svim ovim darovima. Blago je vama, jer su prije oni koji su išli u potragu za znanjem morali da se jebataju po pustinjama, a vi sad lepo uz kaficu možete u svom sobičku, za kompjuterom, sve to fino da pokupite :) I taman kad pomislite da ste ukapirali skroz neki tekst, sjetite se da niste, da uvijek ima još nešto, i budite strpljivi, a bogami i zahvalni, što neprestano širite svoje vidike :))

P.S.

Iako pregenijalan, imam svoje omiljene blogere ;) Znam da svi pišu u ovakvim situacijama da uvijek ostane još neko ko se ne navede (a kao je bitan) ali oni koji ostanu, da su bili nešto mnogo značajni, i ne bi ostali izostavljeni :) Ne da mi se da vas sad tu nešto hvalim, samo ću da kratkim rafalom ispucam šta imam ;)

Ono malo, zeleno, čudno, ponekad iritantno, ali meni, iz ko zna kog razloga neobično drago stvorenje, Dži

Zverkica, nju baš gotivim :)

Mahlat, mada je jedva dospjela na ovu listu, jer je svi hvale, što joj je debeo minus, ali dobra je ona..:)

Miodrag, čovjek koji peče rakiju. To je to :)))

Sajberka, jer me često hvali, a kud će vam veći dokaz o njenoj posebno izraženoj inteligenciji :))

Charolija..e Charolija..na izvjestan način sa njom sam izgubio blog djevičanstvo, jer me uvela u sve te čudne vode blogovanja, komentarisanja i tako ti to :) I ona je pametna, jer me malo-malo hvali, ali je i kul čoek, voli pivu, voli pljugu, voli dernek na selu. Ma Charolija je car, i vodim je u Bocvanu, a tamo se ne vodi svako :)

Electra, ona će da me usvoji, pa ću i ja konačno da se skućim :D

Zelena, isto pametan čoek, već znate zbog čega :)) Sem toga, na njenom blogu zaveden i podveden sam kao Milko Bouvi, čime me kuuuuuupiiiiiiiilaaaaaaa :D

And last, but not least, is gospodjica Ivana.  Imali smo planove za svadbu, ali je dotična zbog politike odlučila da me odjebe :)) Ko je šiša, ionako mnogo priča, a slabo kuva :P :))) Kakogod, pametno devojče, i, iako se pravi kretenom, neobično nježno i fino čeljade :)

Pročitaj više

22.9.10 | 31 komentara

Otišao sam u pm..tj. na televiziju :)

Jesam. Gledali me prijatelji, rodjaci, komšije, i svakojaki neki. Milo ljudima što se i ja prekenjavam na televiziji. Sad sam, brate, stekao legitimitet: samo teški kreteni dobiju šansu da budu s drugu stranu ekrana.

Elem, makar se kurčim okolo, jer se od opšte hipokrizije, ukoliko je čovjek shvati na pravi način, može nešto i ušićariti. Jebaji ga.

Pročitaj više

20.9.10 | 17 komentara

Izvjesne crtice o destrukciji, mada je tekst, uopšteno, optimističan :)

Konstrukcija je nemoguća, jer je onemogućavaju destruktivci. Oni uvijek raspolažu sa više energije od onih koji bi da prave nešto. Ako ništa, zbog toga što i ovi prvi, kad im sve to dosadi, krenu takodje putem destrukcije.

Ali, nisam htio o tome da pričam ;)

Razlog zašto je destrukcija, na kraju dana, ipak pozitivna priča jeste u tome što sila destrukcije na kraju uništava kako same destruktivce, tako i njihove manifestacije zla. Destrukcija jede samu sebe ;) To je veoma značajno za primjetiti. Što god da se rasturi, ne brinite se, biće još rasturenije, što je, na izvjestan način, pravedno.

Ratovi su, na prvi pogled, destruktivni, i jesu, ali pitanje je da li su toliko loši. Dobro, jesu i to :), ali možda i ne skroz ;) Mislim, ubijaju se tu neki ljudi, nije to tako ni loše :) Neki od njih su i napravili neke pičvajze, bilo u samom tom ratu, bilo prije toga. I onda i sami upadnu u vrtlog destrukcije, što je veoma interesantno. U stvari, nije nešto posebno interesantno, ali mi je veoma simpatično. Hehe :)




Kad se nadjete u tim nekim situacijama kad se ljudi uhvate destrukcije, mada nisu toga svjesni, odnosno pokušavaju da nešto učine, što je mene uvijek, na neki način, veoma uveseljavalo :), prva i osnovna stvar jeste da učinite sve što je u vašoj moći da se ne (na)smijete.  Lično, preferiram metod laganog prekrivanja usta rukom, kako se ne bi vidio moj kez od uva do uva, što bi ljude koji bi da učine štogod vjerovatno iritiralo. A ja zbilja ne želim da iritiram i oponiram, stvarno :)


Nemate pojma kakva kosmička radost me obuzme u momentima kad se ljudi napinju da budu konstruktivni. Bukvalno bih skočio s mjesta, i krenuo da navijam "ajmo, ajde, možete vi to" :) Mislim, trude se ljudi :) A ja sam uvijek za trud, uvijek za ljude :)

Pročitaj više

8.9.10 | 10 komentara

Snajperisti

On sjedi na vrhu zgrade. Zapravo, već je legao, potrbuške. U rukama mu snajper. Iznad njega nebo, ispod njega trg. Mnogo nešto ljudi dole. Čim obori nišan, nekoga će da nacilja. Bum-bum-bum. Tri hica, tri pogođena lika. 100% učinak. Koliko god da puca, pogađa pravo u metu. On nema moralne dileme, za svakoga od ovih dole postoji razlog zbog čega ga i treba upucati. No big deal.

Svi oni dole gledaju na vrh zgrade, i ciljaju njega. On više i ne leži, sad je ustao. Nema snajper, ali ovi dole svi imaju. Sad oni svi gađaju njega. Bum-bum, pa bum-bum-bum. Tras. Niko ga nije pogodio, a nekoliko je stotina snajpera. On ih gleda belo, zapalio cigaru. Oni se domundjavaju, razgovaraju. Svi pričaju konkretno o njemu. On nije mislio ni na koga od njih pojedinačno.

Pročitaj više

3.9.10 | 5 komentara