Nova vrijednost-većina vas je beznačajna, ali šta sad

Objektivno govoreći, veoma je malo nove vrijednosti u našem okruženju, nebitno da li je riječ o ekonomiji, književnosti, politici ili filozofiji. To zapravo znači da se malo stvara. A to opet znači da smo u nedostatku dvije ključne komponente koje generišu stvaranje:

1. Ideja
2. Rad


Što je prve komponente tiče, nje ljudi uglavnom nisu svjesni. Oni čak misle da tih ideja ionako ima suviše, te da je problem u nerealizaciji istih. Možda, ali ne bih se složio sa tim mišljenjem. Prije svega, iskustvo mi govori da pravih i novih ideja nema, te da ljudi uglavnom prežvakavaju neke poluideje, koje se ovim prostorom kovitlaju već decenijama. Oni često misle da je dovoljno da obrnu par slova, dodaju neke moderne i fensi riječi i folove-i to je to. Ipak, ne ide to tako. Kad ljudima date konkretne zadatke, i kažete im, naprimjer, "ok, evo ti budžet i kreni mi sa projektom koji bi trebao da se bavi tim i tim, a ti za početak daj ime projekta", uvjerite se da ili odgovaraju nekom frazom koja je toliko bljutava i već viđena, ili nikako da smisle neku pravu riječ. 

Dakle, problemi nastaju već na samom početku, kad vam treba naslov ili naziv neke priče. Šta mislite, koliko će tek problema sa nedostatkom originalnih ideja da se desi kako proces bude odmicao, ukoliko uopšte bude odmicao?

Ovo sam spreman uvijek da potpišem: premalo je ovde ljudi koji imaju ideje. Jedan od bazičnih problema domaće ekonomije jeste što vam se tu prečesto dese tipovi koji prodaju neku priču, iako iza nje ne stoji bilo šta što predstavlja novu vrijednost. To znači da se ne pravi ništa novo, odnosno da se sve svodi na prosto presipanje ono malo novca koji se nalazi u prometu odavde u tamo, a da se isti pri tom ne oplođuje. A ne oplođuje se zato što nema novih proizvoda, odnosno nove stvarnosti koju bi taj novi novac pratio. Stoga, svako iole bitnije povećanje novca u prometu znači samo jedno: vještačko štancanje papirnatih novčanica, odnosno-inflacija.

Naravno, to je problem u cijelom svijetu. Svuda je danas više štampanja papira, nego nastanka i realizacije novih ideja koje rezultiraju novim vrijednostima. Međutim, ovde je situacija posebno zabrinjavajuća u tom smislu.

Što se tiče rada, tu se stvari svode na sljedeće:

- ljudi ovde ne vole previše da rade;
- oni čekaju da ih neko pozove i da im posao, što opet ponajbolje svjedoči o ispravnosti prve teze, po kojoj nedostaje pravih ideja: zapravo, velika većina ljudi ovde čeka da ih pozove neko ko ima svoju ideju i svoj novac, a koji opet jeste materijalizacija prethodnih sopstvenih ideja i rada, pod uslovom da se ne radi o kriminalnom novcu, a koji jeste rezultat poremećenog sistema vrijednosti (ovaj je i razlog zbog kojeg ljudi čekaju na posao, što znači da poremećen sistem vrijednosti ima dva naličja u ekonomskom smislu, koja su pojavno drugačija, ali se suštinski svode na isto-ljudi ne znaju kako da svojim idejama i svojim radom pošteno na slobodnom tržištu naprave novu vrijednost i istu materijalizuju);
- oni ne znaju kako da rade, što je takođe u korelaciji sa idejom, odnosno znanjem-nisu pripremljeni za rad.

Dakle, jasno je zbog čega nema nove vrijednosti-nema je zato što nema osnovnih preduslova od kojih ona direktno zavisi. 

Šta su posljedice?

Posljedice svi vidimo: one se svode na lagano ali sigurno odumiranje zajednice, koja se u agoniji nestvaranja i izostanka regeneracije odaje svim mogućim porocima i zlim impulsima. Tu caruju laž i prevara, krađa, neodgovornost. To, uostalom, sve znamo i gledamo to neprestano oko sebe.

Ima li rješenja? Kako do nove vrijednosti? Odnosno, kako do nove ideje i do rada?


Do rada možemo samo promjenom sistema vrijednosti, odnosno etičkim usavršavanjem. O tome sam pisao često na ovom blogu, ovaj tekst je koristan u tom smislu. Što se novih ideja tiče, dvije stvari treba da upamtimo. Prije svega, sa talentom se rađa ili ne rađa, njega ne možete naučiti ili izmisliti. Baš zato što je tako rijedak (kvalitet i jeste po definiciji rijedak), on je toliko skup. Jedan od ponajboljih dokaza primitivnosti ove sredine jeste što ona već duže vrijeme od sebe bukvalno tjera one talentovane, što je otprilike isto kao da je uzela pištolj i upucala se u mozak (mada je pitanje koliko istog ima). Uspješne zemlje i uspješne kompanije muku muče sa nedostatkom talenta, i izdvajaju ogromne pare u tom smislu, dok mi i ono malo pameti što imamo ne da stimulišemo koliko-toliko, nego prosto tjeramo. To su interesantni fenomeni, na osnovu kojih mogu da se daju izvjesne psihiloške karakteristike, da ne kažem dijagnoze.

Drugi momenat jeste definisanje društvenog mehanizma koji garantuje da svako može da radi i pravi ideje, te da živi od toga, bez da mu se drugi u to mješaju (država, razne grupe pritiska, mediji, drugi pojedinci-niko ne smije da smeta pojedincu koji nešto pravi, pogotovo zato što mu to ni sam Bog ne radi). Primjetio sam da ljudi vole ne samo da daju savjete (iako je konstatovano da novih ideja, što će reći-pameti-ovde nema dovoljno. I ne samo da daju savjete, oni bi da uređuju. Državu, gradove, ideologije, sve. Sve, samo ne svoje živote, koji nisu ništa posebno.

Svaki taj "genijalac" neka sređuje svoj život. Zapamtite ovo pravilo: niko ne može da za drugog sređuje njegov život. Ne morate da ga zapamtite, ali stvari se na kraju dana svode na to, pamtili vi to ili ne. 

Nova vrijednost i jeste individualna-nju čine individualna ideja i individualni rad, koji može, istina, da se udruži sa drugim individualnim idejama i radovima, ali time ne gubi svoju posebnost. Zbog toga je veoma bitno da se uvijek čuva neprikosnovenost slobodnog tržišta, budući da je ono, uz sve svoje problematičnosti, jedino sposobno da očuva slobodu čovjeka, odnosno da pravilno ocjeni vrijednost njegove ideje i rada.

Ko sad počne da komentariše "ma kod nas..mi.." i tome slično, nije shvatio ovaj tekst, pa je bolje da i ne komentariše.


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

31.5.11 | 0 komentara

Ispovijest jednog slobodnog zidara

Ovih dana poslije posla direktno idem kod svojih na selo i tu zidam. Da, zidamo garažu. Ispočetka mi se i nije bogznakako dopadala ideja da poslije jednog idem na drugo crnčenje, pogotovo zato što nikako dok sam bio mlađi nisam volio te majstorluke i bilo kakav fizički posao (da, da, ja sam strašno lijen). Međutim, kako vrijeme prolazi, čitava priča počinje sve više da mi se dopada.

Ne želim sad da vam pišem o blagodetima rada u prirodi, boravku na suncu, zdravom vazduhu, fizičkoj aktivnosti bla bla bla. Nešto drugo mnogo je interesantnije.

Naime, shvatio sam da ništa, ali ništa ne može čovjeka tako da ispuni zadovoljstvom poput tog osjećaja kad nešto zidaš, praviš, kreiraš. Ono, došao si jedan dan tu, nije bilo ničeg. Pa se navuklo tu svakojakih drangulija, dasaka, alata, mješalica, žica, bogtepitao čega sve ne. I ta ogromna prašina koja se diže, i sve. I onda se tu šaluju daske, pa se pravi novi haos, pa đavo da te nosi. Međutim, onda počinje magija: stvari počinju da dobijaju oblik. Iz potpunog haosa nastaje forma, nastaje nešto novo, što je lijepo i što je korisno. Osjećaj dok posmatrate kako iz gomile ničega nastaje nešto, i to nešto koje vi stvarate, to je nešto neizrecivo. 

Čovjek zaboravi na gluposti i sitnice dok gradi i zida. On se fokusira na alat i rad, njemu je u glavi jedino vizija njegove kreacije kojoj će svojim znojem i energijom dati materijalni oblik. Da, on shvata da tako čini ono o čemu filozofija samo sanja-on spaja transcedentno i materijalno, on udahnjuje život u nežive tvari i od ničega pravi Nešto. U haosu i anarhiji on pronalazi Smisao, koji potom ovjekovječuje. Plod njegovog rada i njegove vizije tako postaje dobar, koristan i lijep, čime se spajaju etička, utilitaristička i estetska dimenzija.

Oni koji ne stvaraju počinju, prirodno, da idu u destrukciju. Njima je dosadno, pa uništavaju. Oni se svađaju, olajavaju jedni druge, ratuju, siluju i, uopšte uzev, nisu ničemu. Zapravo, oni su Zlo. Kad ne znate šta je zlo, kad vam se ne mozga previše o tome, a želite da znate istinu po tom pitanju, samo se sjetite da su Zlo-nezidari. I to vam je sasvim dovoljno.

Zidari su po logici stvari slobodni. Kreativni čin ne može a da ne bude slobodan. Paradoksalno je, ali slobodi slobodnih zidara doprinose oni zli, nezidari. Naime, njima treba s vremena na vrijeme da se nešto sazida. I pošto, naravno, to ne znaju da urade sami, oni se obraćaju slobodnim zidarima. Ovi im potom zidaju, i to rade po svom naumu, jer nezidari ne znaju kako se to radi, pa moraju da puste one koji to znaju.

Nezidari, ipak, ne vole zidare. Oni im zavide. Pa kad primjete da su krajnje nezanimljivi zidarima, koji su mirni i trpeljivi, i najviše vole da se druže sa drugim zidarima, budući da nezidari ne mogu da shvate iskru u oku zidara koja se desi pri činu Rađanja i Stvaranja, onda ovi nezidari počinju da tračaju zidare i da šire glasine. Glasine o navodnim perverznim sklonostima zidara.

"Te njihove mistrije..oduvijek je to bilo sumnjivo, moliću! Ko zna šta oni sa tim rade...A tek metri, varilice i ostale karefeke koje drže u onim crnim torbacima-zašto BAŠ crni, a? Pa da, znamo mi to, ne mogu oni nas da nasamare, ihh..da se mene pita, znam ja kako bi sa njima postupio-po kratkom postupku, brale! Jašta. A ne, ko ovi sad što tu nešto...zato nam je i došlo d`ovde..."

Na samom početku Stepskog vuka  Hese opisuje kako se, našavši u nekom pozorištu i vidjevši kako neki teški primitivac pravi neke toliko nekulturne radnje, njegov junak Hari Haler okrenuo nekom liku, i napravio onaj pogled, onu grimasu i onaj stidljivi osmjeh koji jasnije od milion riječi i epiteta opisuje šta pametan čovjek misli o takvim kretenima. Tako i slobodni zidari-budući da je manje-više svaki nezidar izrekao ili pomislio nešto slično gorenavedenom citatu, oni su se povukli kulturno sa tih mjesta gdje se prostači, viče i uništava, sa onim osmjehom na licu. Mislim, šta drugo im je preostalo?


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

29.5.11 | 0 komentara

Tvitervju sa Jungle Queen

Ovaj tvitervju može da se najavi u fazonu the people demand ;) DobrilaM, redovni komentator na ovom blogu i njegov aktivni promoter širom vaskolike Mreže, postavila je pitanje šta se, dođavola, čeka sa tvitervjuisanjem gđice Jungle, a ja nisam imao odgovor. Stoga, lejdiz end džentlmen, predstavljam vam Jungle Queen:


blogerku  "Posetite moj blog i postanite zavisnik"


tviterašicu


Virtuelni rad Jungle Queen pratim već skoro godinu dana (ako i nema toliko to pišem zato što se stalno tu nešto petlja :P). I pošto nas dvoje imamo jedan fini odnos, zasnovan na principu da je skroz bezveze da se tu nešto hvalimo, te da je mnogo zanimljivije da se stalno podzezavamo, neću je sad nešto tu posebno promovisati i pisati o njenim kvalitetima. Suština je da je ona s razlogom prva od redovne blogerske ekipe koju ovde tvitervjuišem, a pošto je tvitervju stvar koja je globalno zasjenila i sam CNN sa sve BBC-em, onda vam je valjda sve jasno. Za one koji je ne poznaju, treba reći da je ona na masteru u Njemačkoj, tamo se edukuje, upoznaje švabe, kuka za domaćom kuhinjom i načinom života i tako ti to. I da, cimer joj je neki gej, ali šta ću joj ja :P 


Sve u svemu, dosta mene, evo vam Jungle.




                                                Tvitervju sa Jungle Queen

1. Zašto si počela da bloguješ?


 - Osetila sam potrebu da vodim svoj lični blog, gde moji prijatelji mogu da steknu uvid u sve apdejtove iz mog života, propala mi ta misija :D


2.  Imaju li domaći blogovi bilo kakav uticaj?


 - Sve što pratiš ima nekakav uticaj na tebe. Tako mislim da i ljudi koji čitaju domaće blogove grade neke stavove. Ne uvek kritičke, nažalost.


3.  Ima li hipokrizije u domaćoj blogosferi?


 - Uh! Sigurno da ima. Ima je u svim sferama života. Svako se boji za svoje dupe, ja tebi vojvodo - ti meni serdare.


4. Koliko si puta retvitovala neki link a da ga sama uopšte nisi ni otvorila? Misliš li da tviteraši često rade?


 - Nijednom. Moj RT nije jeftin ;) Šta ja znam da li rade, ne pratim ko kad klikće na neki link koji se upravo pojavio.


5. Misliš li da tviter i blogovi imaju kod nas i edukativnu ulogu?


 - Za tviter ne bih rekla, za blogove, da. Tvoj npr. edukuje. Bar politički. Nekad se porađam dok čitam tvoje tekstove, ali to mi je izazov. (Ovde mi se JQ šlihta, prim.aut. :))


6. Da li domaća tvitosfera, slično blogosferi, postaje mjesto uzajamnog „titranja muda“ tviteraša, umjesto da služi nametanju bitnih tema?


 - Titranju sisa, da. Bitne teme: seks, seks, seks, seks, stanje u zemlji. Tako otprilike.


7. Pratiš li njemačke blogove i možeš li uporediti njihovu i našu blogosferu?


 - Pratim. Naravno da mogu da uporedim. Naši imaju bolje recepte :)


8. Razmišljaš li o profesionalnom vođenju bloga?


 - Šta ti je to, bolan? Razmišljam da kupim domen, ako na to misliš.


9. Da li ti se desilo da komentarišeš neki blogpost, a samoj sebi se gadiš, jer te nervira i sadržaj i bloger koji ga piše?


 - Jeste, ali uživam u tom mazohizmu :D Svako, ko je postovao nešto dobro, dobiće od mene i dobar komentar. Za loš post - smor komentar.


10. Koliko je na blogovima i tviteru onih koji se nigdje nisu ostvarili, pa grade neke vajne „onlajn reputacije“ da bi se osjećali bolje?


 - Dosta je frustracija i komplekasa i na tviteru i po blogovima. Osetim taj štimung "jer ja sam, jednostano, 'kanal'. To je meni od Boga" :D




Zanimljivo na netu

Pročitaj više

26.5.11 | 0 komentara

Moralna gnjida Aleksandar Tijanić nastavlja sa vrijeđanjem razuma građana Srbije

O moralnoj gnjidi i ljudskoj nuli Aleksandru Tijaniću već sam pisao. Nema potrebe da se u tom smislu ponavljam, konstatovah prije tačno godinu dana da to smeće i rugoba zaslužuje javno bičevanje, da imalo ima reda i poretka. Ono što se desilo prije neki dan, kakogod, zaslužuje jedan osvrt.

Naime, izvinjenje koje je Radio televizija Srbije (RTS) uputila građanima Srbije i susjednih država samo pokazuje koliko sam u maju prošle godine bio u pravu (nije red da čovjek hvali samog sebe, ali šta sad da se radi).

UO RTS je konstatovao "sa žaljenjem, da je program Radio-televizije Beograd i RTS bio gotovo neprestano i grubo zloupotrebljavan tokom devedesetih u svrhu diskreditovanja političke opozicije i njenih vodećih ličnosti, kao deo propagande tadašnjeg nedemokratskog režima".

Ovo je jedan isječak iz famoznog "izvinjenja". Pazite, ovo je vrhunac bezobrazluka: Aleksandar Tijanić, koji je devedesetih bio direktno odgovoran za kreiranje sadržaja u svim bitnim medijima, a po direktnom nalogu tadašnjih vlastodržaca, danas se izvinjava za to, dok po nalogu današnjih vlastodržaca njegov RTS danas radi apsolutno istu stvar kao i tada: neprestano je i grubo zloupotrebljavan u cilju diskreditacije svih onih koji ne misle kao Tijanićeve gazde. Pudlica i ološ Aleksandar Tijanić grubo se podsmijava u brk svim građanima Srbije, koji i plaćaju pride pretplatu za RTS.

Srbija je ovim još jednom pokazala da je država potpunog paradoksa i izobrnutih vrijednosti i principa. Onaj koji bi trebao da bude lustriran zbog intelektualno-moralne kontaminacije prostora Srbije, danas obavlja isti posao i još je toliko bezobrazan da se poigrava sa ono malo zdrave logike koja je preostala jadnim, bijednim i poniženim ljudima.

Bijednik Aleksandar Tijanić i njegova tv Bastilja jedino mogu da se izvine za sve ono što rade u kontinuitetu nekoliko decenija, a potom, ako žele da učine nešto korisno, da se kolektivno spale na Trgu Republike, jer bičevanje više nije dovoljno. Virusi i bakterije koji su se nataložili u njihovim debelim crijevima, a koji su se decenijama nagomilavali prožderavanjem pokvarenih namirnica kojima ih je nutkala kriminalna vlast u Srbiji, dosegli su nivo kad se ne mogu drugačije eliminisati.

RTS jeste sve, samo ne javni servis. U pitanju je tipičan primjer gebelsovske mašinerije, koja je u potpunoj funkciji veličanja političke i finansijske oligarhije, i taj posao obavlja već duže od pola vijeka. Moderni procesi čak su i kinesku državnu televiziju naučili izvjesnim standardima, međutim Tijenićev RTS nastavlja svoju misiju-totalitarna i doktrinarna vladavina mozgovima, u cilju potpune kontrole mase i njenog permanentnog hipnotisanja i zaglupljivanja. Samo takva bezlična i nekritična masa može da dozvoli da joj rade to što joj rade decenijama. A rade joj to da je sistematski pljačkaju i ponižavaju, što je već prešlo crvenu liniju i Srbiji više nisu potrebni ratovi sa drugima, pošto će uskoro njeni od siromaštva izobličeni građani da ubijaju jedni druge na ulicama.

Stoga, građani Srbije će konačno da urade pravu stvar kad i Tijaniću i ostalim nitkovima jasno poruče "mami se izvinjavaj", i uzmu govnjive motke da počiste đubrad. Kad dođe taj momenat, javite mi, za Tijanića imam posebno pripremljeno eliminaciono sredstvo.


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

25.5.11 | 0 komentara

Blog i nametanje tema

Na jučešnjem tekstu Mediji i novinari na ovim prostorima impotentni su i nepismeni, i to je to povela se zanimljiva diskusija, između ostalog i o tome koliko blogovi mogu da budu alternativa klasičnim medijima, a Miloš Grujić se zapitao i da li blogovi mogu da se vode profesionalno.  Lično, ne vjerujem da je kod nas takvo nešto još uvijek moguće, ali to sad i nije bitno. Važno je da se putem bloga mogu ostvariti izvjesni indirektni efekti, a koliko će to biti uspješno zavisi, prije svega, od kvaliteta blogovanja. Uostalom, o tome sam već pisao.

Meni je indikator važnosti bilo kog medija praktičan uticaj koji taj medij ima na pokretanje i realizaciju određenih procesa od šireg značaja. O tome sam juče pisao kad sam izrazio svoje nezadovoljstvo ovdašnjim klasičnim medijima, pojačanim web portalima. Jednostavno, oni ne pronalaze način da nametnu neku bitnu temu, odnosno da po njenom nametanju stvore takvu atmosferu da se neki problem riješi ili da se napravi nešto konkretno i korisno.

U tviter ćaskanju sa Srđanom Rajčevićem, a sa kojim sam radio i tvitervju koji je objavljen na ovom blogu, saznao sam da je njemu cilj da u Republici Srpskoj u najskorije vrijeme zaživi proces elektronske registracije preduzeća, po uzoru na Estoniju. E sad, ko malo više komunicira sa mnom i prati moj tviter i fejsbuk nalog, zna da sam ja potpuno oduševljen estonskim modelom, koji je zasnovan na potpunoj liberalizaciji tržišta, odnosno privrede, kao i elektronskoj upravi. Estonija ima oko 140 državnih službenika, 22.000 budžetskih korisnika (na 1, 4 miliona stanovnika, što je otprilike isto koliko i u Republici Srpskoj), a firmu možete preko interneta da registrujete za 15 minuta. Estonija je sjajan primjer, zato što su nam veoma slični-da uzmete SAD ili Japan za primjer svako bi ustao da vam kaže kako su oni, eto, mnogo drugačiji od nas, da imaju različitu istoriju, mentalitet itd. Što se Estonaca tiče, oni su do 1990. bili siromašna zemlja socijalističkog lagera, sa poprilično skromnim prirodnim resursima, nepovoljnom geopolitičkom situacijom. Za svega par godina su prebrodili tranziciju i zahvaljujući snažnoj volji, inovativnoj privredi i korišćenju moderne tehnologije (kompjutera) uspjeli su da postanu jedna od najprogresivnijih ekonomija u EU. Priznaćete, za samo dvadeset godina to je fantastičan, gotovo nezamisliv napredak. Mislim, pogledajte šta smo mi napravili za to vrijeme...

U čemu je poenta? Radi se o tome da su to mnogo bitne stvari. Ukoliko direktor Agencije za informaciono društvo Republike Srpske želi da kod nas iskoristi estonski primjer (u šali Estonce često nazivam E-stoncima), e onda ta tema mora da se nameće. Prije svega, da bi se javnosti predstavio značaj cijele te priče. Zatim, da bi se dala snažna podrška takvom projketu. I, potom, da bi se vršio i jedan zdrav i konstantan pritisak na samog g. Rajčevića, a kako bi se čitav taj projekt gurao naprijed. Pazite, u pitanju je koncept koji može da znači ogromnu promjenu privrednog ambijenta i ukupnog stanja na ovom prostoru. To je veoma važno. Kad realizujete takve projekte vi prosto namećete kvalitativne promjene u čitavom sistemu. To nisu politikantske priče, tu nema sitnih motiva. 

Po meni, blogeri trebaju da nameću takve teme i da na njima insistiraju. Kad se istog posla prihvate i klasični mediji, i kad se o e-upravi (koristim sad taj primjer) počne pričati u javnosti, mi ćemo doći u situaciju da ljudi traže da se to što prije uspješno okonča. A ako politička garnitura to ne može da uradi-ona će biti promjenjena i na njeno mjesto će doći neko ko to može da završi.

I tako se pravi kvalitetan politički sistem. Takav politički sistem znači da građani biraju ljude koji znaju šta treba da se uradi i kako to da urade. Jedini kriterijum dolaska (i ostanka) na vlasti jeste uspješnost u realizaciji projekata koji su važni za građane. Tako smanjujete prostor manipulacijama i demagogiji-bitni su samo rezultati. Vlast mora odgovorno da se ponaša, a oni koji pretenduju da je zamjene moraju konkretno da dokažu da su bolji od te vlasti. I to je to. 

U tom kontekstu posmatram značaj bloga kao komunikacione alatke. Ukoliko doprinese realizaciji značajnih stvari-onda je koristan. Ukoliko služi isključivo kao bla bla truć varijanta-onda piši propalo.


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

24.5.11 | 0 komentara

Mediji i novinari na ovim prostorima impotentni su i nepismeni, i to je to

Pričamo sad o konkretnim medijima sa ovih naših prostora. U igri su portali, štampani i elektronski mediji. Zapravo, riječ je o klasičnim medijima (televizija, štampa, radio), pojačanim za web portale. Tviter, fejsbuk i ostale društvene mreže, uključujući i blogove, sad možemo da ostavimo po strani, budući da treba da se fokusiramo na one koji taj posao (pokušavaju da) rade profesionalno.

Lično, ne vjerujem niti jednom ovdašnjem mediju. Sve sam blijedi kopi pejst do kopi pejsta. Priča se svodi na prosto reprodukovanje agencijskih vijesti. Ideološke matrice koje prate ovdašnje medije izlizane su, i svode se na prilično amatersku i nimalo suptilnu zaštitu interesa onih koji finansiraju te i takve medije. Istraživačko novinarstvo ne postoji, a razlozi su jasni: novinari ovde su najčešće neobrazovani, ne znaju čestito ni da pišu, a kamoli da istražuju bitne teme. Dalje, nema volje kod onih koji finansiraju medije da se stvari zbilja počnu analizirati-interesantan je fenomen da oni koji imaju pare najčešće ne vole da se stvari analiziraju.

Mediji na ovim prostorima nisu okidač za pokretanje kvalitativno novih društvenih procesa. Oni se vrte u krug, prežvakavaju dozlaboga izlizane teme. Oni pokušavaju da se probiju senzacionalističkim naslovima, jeftinim tračevima, paraobavještajnim izvorima, žutilom svake vrste.

Novinari, a čast izuzecima koje nešto i ne vidim, jesu uplašene ptičice koje rade za stotinu-dvije evra. Šta oni smiju da napišu? Oni hodaju okolo i traže nekoga da prodaju svoje nimalo natprosječne literarne sposobnosti.  Na cijeni su jedino jeftine pojebljive drolje, čija guzica je još uvijek takva da bi na nju naskočio prosječan debeli bumbar, koji to može sebi da priušti (i nije to sad neka posebna cijena). 

Imam jednog dobrog prijatelja, koji je urednik jednog ovdašnjeg web portala. Prepoznaće se. Inače dobar i pametan dečko. Ali-ne piše. Jebote, uređuje neki medij-i ne piše. Zove me malo-malo da mu nešto napišem. Dopizdilo mi je to, pa sam mu otvoreno rekao: "majstore, evo dogovora-napiši i potpiši jedan tekst, a ja ću na svaki tvoj tekst da napišem tri". Strahovito me nerviraju prekenjavanja o prezaposlenosti novinara. Kao, rade ljudi nešto, pa nemaju kad da napišu neku analizu ili svoj stav. I onda se ljute kad političari, naprimjer, ne žele da komuniciraju sa građanima.

Pazite, svima vam je to posao. I ja radim svoj posao, i zarađujem svoj dinar. Ali, odlučio sam da vodim blog, i ima da nađem vremena i da pišem i da komentarišem. Ljudi inače ovde imaju običaj da se upuste u nešto, pa onda to otaljavaju ovako ili onako. Mislim, kako to sebi neko može da priušti jebote?! Pa zar to nije igranje sa sopstvenim ugledom? Počneš da radiš nešto, i onda to ne radiš dobro. To je najbolji način da se stekne jedna fina reputacija nepouzdanog tipa. Nepouzdanog i neodgovornog.

Stoga, potpuno sam uvjeren da dobar dio problema u ovdašnjim političkim zajednicama leži u nepostojanju kvalitetnih medija. Nema prenosa (političkih) poruka na adekvatan način. A tamo gdje se ne razmjenjuju relevantne informacije, i to u pravo vrijeme, tu se jednostavno ne mogu voditi kvalitetni politički, ekonomski i svi drugi društveno bitni procesi. Apsolutno neprofesionalni i nekvalitetni domaći mediji prouzrokovali su "kvar na vezama" između društvenih subjekata, te je samo društvo postalo potpuno neefikasno. Naravno, loši mediji nisu krivi za sve, ali su krivi puno i previše.

Šta vi mislite?


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

23.5.11 | 0 komentara

Ako imate bilo kakvo pitanje u vezi Banje Luke ili Republike Srpske-pitajte i dobićete odgovor ;)

Nedavno se desilo nešto interesantno: šetao sam sa djevojkom po Banjoj Luci i ona je ostala zatečena činjenicom da su odjeća i obuća u Banjoj Luci daleko jeftiniji nego u Beogradu, odakle je ona. Logično, pomislio sam. Međutim, kad mi je objasnila da je u Beogradu praktično nemoguće pronaći i one uvučene dućane u kojima možete pronaći jeftinije stvari, odnosno da jednostavno nema teoretske šanse da isti kvalitet košta ma i približno jednako u ta dva grada (Beograd je, kako god da okrenete, najmanje dva puta skuplji, pa tako je ona neke cipelice koje su joj se dopale u Banjoj Luci našla za dvadeset evra, a u Beogradu su iste najmanje čestrdeset evrića), počeo sam da razmišljam.

Jednostavno, grad kao što je Banja Luka inače bi bio potpuno nezanimljiv. Naravno, imate vi tu i zelenilo, i lijepe žene, i mirna je ona i sve je to fino. Ali, koga briga. Definitivno postoji još mnogo gradova koji mogu da se pohvale prirodnim ljepotama, pa šta sad. Oduvijek su me nervirale budale koje su mislile da je dovoljno da posadite tri čempresa i okopate neki potok-i tako napravite od neke rupetine turističku atrakciju. Kad sam prije razmišljao o nekim komparativnim prednostima Banje Luke-nisam nalazio bilo šta vrijedno pažnje. Bla bla truć, sve ono što ima ona imaju i mnogi drugi, i to nije ništa posebno.

Međutim, sad su te cipelice otvorile potpuno drugačiju perspektivu. To nije zezanje, mislim ja mogu da vam kupim nešto za dvadeset evra i donesem vam to na poklon u Beograd. Vi, naravno, znate koliko to kod vas košta, i budući da ste dio potrošačke civilizacije vrednujete moj poklon u skladu sa cijenom koja je za isti plaćen: četrdeset evrića, u uslovima SEK-e nije šala.

Banja Luka se nalazi između Beograda, Zagreba i Sarajeva. To može da bude dobro. Pod uslovom da ljudi ovde odluče da prave profit umjesto sranja i ratova, to može postati sjajna lokacija. Beograd je Banjoj Luci kilometarski najudaljeniji, ali je ljudima emotivno najbliži, iako je i administrativno odjeljen od nje. Zagreb je poprilično blizu, kolima se najbrže stiže do njega, a Banja Luka i on su oduvijek bili ekonomski povezani. Takođe, Banja Luka i Sarajevo jesu dio jednog prostora u kojem nema granica i to je dobro za posao, ukoliko se nekome pravi posao. 

Prema tome, Banja Luka može da postane veoma atraktivna. Ono što sada znamo jeste da je poprilično jeftina, i to je sjajno. Naravno, postoji u Republici Srpskoj mnogo jeftinijih mjesta, ali ta mjesta nemaju toliko sadržaja i takvu ponudu kao Banja Luka. U prevodu: samo u Banjoj Luci možete da nađete cipelice kakve želite. I to veoma povoljno.

Zašto sve ovo pišem? Zbog vas, naravno ;) Mislim da ljudi danas traže odgovore, i to brzo. Oni hoće da ulože što manje da bi dobili što više. Meni je to skroz ok, mrzim one lažne moralizatorske priče prema kojima je ta disproporcija dovela do privrednih belaja. Zbog toga sam odlučio da na ovom blogu ljudima dam odgovore na sva pitanja koja se tiču Banje Luke i Republike Srpske. Naravno, ja nemam odgovore na sva moguća pitanja. Ali, potražiću ih od onih koji ih imaju. I odgovoriću vam potom. Mislim da je to ok.

Prosto, Banja Luka možda može da vam bude interesantna. Zbog proizvoda, cijena, žena, sira trapista, zelenila, odmora, alkohola, provoda, čega god. Vi želite da učinite nešto povodom toga, i trebaju vam informacije s tim u vezi. Moja obaveza jeste da vam dam te informacije. I ja ću vam ih i dati ;)

Nema potrebe da stvari ostaju nedorečene ili nepoznate zbog toga što još uvijek ne postoji mašina za teleportovanje, pa ljudi ne mogu da za minut odu tamo gdje žele nešto da vide. Tu je, ipak, internet ;) Zbog toga ni Banja Luka i Republika Srpska više neće biti bilo kakva misterija. Samo pitajte, i dobićete odgovor ;)


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

22.5.11 | 0 komentara

Hemijska analiza domaćeg izmeta od kvazipolitičke analitike

U zadnje vrijeme osjećam sve više optimizma. Razgovaram sa normalnim ljudima. Normalni ljudi jesu oni koji  jesu racionalni i nisu ološ. Prije sam trošio mnogo vremena na budale. Budale su suprotnost normalnim ljudima. Postoji više vrsta budala, a ja sam se posebno čeprkao sa onim umišljenim prdonjama, koji misle da su neki kao intelektualci.

To su kreteni. Potpuni. Uopšte ne pretjerujem. Nit` tu ima pameti, nit` karaktera, nit` časti, nit` išta. Samo pun kofer sujete. 

Iznenadili su me pozitivno normalni ljudi. Prvo, ima ih još.  Nisu izumrli. Samo su fini i imaju naviku da se zbog lijepog vaspitanja i dobrog ukusa uklanjaju sami u stranu. I onda prdonje svih vrsta okupiraju scenu. I to se dešava u različitim poljima društvenog života. Kulturni i ekonomski život, novinarstvo, politika-sve su to sfere u kojima ste prinuđeni da trpite neke morone. Na primjer, na nedavno održanom i inače sjajnom EastWeekendFest-u, na kojima je pradavanje imalo mnogo sjajnih ljudi, bila su na kraju i neka dvojica matorih prdonja, Ljubomir Živkov i Drago Kovačević i kenjali su nešto o politici i internetu. Zahvaljujući ljubaznosti Miloša Đajića, koji je bio moderator te debate, postavio sam im pitanje: da li ste bili članovi Saveza komunista? Naravno, bili su.

Šta to govori? Prije svega, da dvojica metuzalema pričaju o modernim komunikacionim kanalima u političkom procesu. Dakle, tipovi koji su politički i vrijednosno formirani kao članovi organizacije koja je bila potpuno zatvorena za normalnu, dvosmjernu komunikaciju prosipaju priču o tome kako se komunicira. Dakle, to je taj paradoks. Pa to je nevjerovatno-umjesto da budu makar toliko moralni, pa da se sklone u neku rupetinu koju zaslužuju, te da konačno prestanu da truju ovu mladost koja dolazi, te mrcine pričaju tu nešto.

Naravno, ljudi su fini, ali, evo, ja nisam. I sasvim jasno poručujem da te moralne spodobe treba konačno poslati u vražju mater, jer se sami, očigledno, ukloniti neće. Zamislite, zbog onih koji ideologije i vrijednosna ubjeđenja mjenjaju k`o košulje, samo da bi bez motike došli do nešto `leba i novih kupaćih gaća za more, generacije i generacije pametnih ljudi se žrtvuju. Zbog tih seronja normalni ljudi sa početka teksta se sklanjaju mimo pozornice.

I to je to. To su fakti. Ovde se formiraju izvjesni krugovi, koji izmišljaju imaginarne uloge i smatraju da su prejebeno bitni, zatim ti krugovi traže način da se nakače na državni budžet, ovako ili onako. Jebote, paraziti. I onda hodaju okolo i sole pamet. Ne treba njih maljem po glavi, mnogo veća kazna po njih jeste da im sklonite državne i tajkunske fondove.

Kad raznorazne živkove i kovačeviće ostavite na vrelini sunca slobodnog tržišta oni sljedstvenim hemijskim reakcijama poprimaju svoj stvarni oblik ljigave i tečne izmetine, koja, ipak, poslije izvjesnog vremena isparava u atmosferu. 

Sve te nitkove i bitange ćemo odjebati tako-što ćemo im dati slobodu da deveraju na slobodnom tržištu. Tako ne moramo ništa posebno da radimo, ogavne, ljigave i neproduktivne kreature vukadinovića, živkova, milana nikolića, antonića, kovačevića i ostalih kvazianalitičarskih govana, koje žive tako što truju ovo podneblje sranjima koja iskenjavaju zarad kojeg dinara, same će da nestanu.


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

19.5.11 | 0 komentara

Kako zaraditi milion evra?

Razmišljam o tome u zadnje vrijeme. U osnovi, potrebno je pružiti uslugu ili proizvod koji su toliko jeftini da nikome nisu skupi, čak i na ovako siromašnom prostoru. Taj proizvod ili usluga trebaju imati krajnje niske troškove proizvodnje/distribucije/pružanja kako bi se napravio profit. I, konačno, potrebno se fokusirati na neko ciljano tržište.

Moja ideja jeste sljedeća: u pitanju mora biti usluga, i to usluga intelektualne, odnosno nematerijalne prirode. Ona mora biti takve prirode kako bi bila što jeftinija. Zapravo, ona već postoji, nema potrebe da se troši novac na njeno stvaranje. Odlično, to je prvi korak. Imamo šta da ponudimo.

Cijena te usluge? Jedan evro. Jedan evro je skroz ok. Volim jedan evro. To nikom nije nezamisliva cifra, pogotovo kad je konkretna protuusluga ok.

Ciljano tržište? Beograd. To je to. Volim i Beograd. Volim tih tri miliona ljudi koji dnevno fluktuiraju u tom gradu. Tri miliona ljudi su sjajna stvar. Treba se fokusirati na Beograd. Ne treba se praviti pametan: oni koji su ovde pravili pare radili su to najviše upravo u Beogradu. Manite priče o potencijalima malih sredina: za to vam treba mnogo prostora i još više para. To sad nemate i zato: Beograd.

Dobra stvar sa Beogradom jesu ljudi u njemu, kao što rekoh. I cifra i mentalitet. Pazite, mi pričamo o usluzi intelektualne prirode koja će da zaintrigira dva i po miliona ljudi, a milion njih za istu će dati jedan evro. Ta usluga se ne obraća konkretnoj profesiji, staležu ili generaciji-ona je opšta, ogromnoj većini ljudi je skroz u redu.

Ta usluga mora da zaintrigira. Tu dolazimo i do komunikacionih, pa i distributivnih kanala: kako predstaviti našu uslugu tolikim ljudima? Moramo koristiti resurs koji je najjeftiniji-internet. Naravno, dva i po miliona ljudi u Beogradu ne koristi internet, a i da koristi veliko je pitanje da li bismo uspjeli sve da ih kontaktiramo i ponudimo im našu uslugu za jedan evro. Ovde se vraćamo na moment intrigiranja-o toj usluzi mora da se priča. Ona mora biti krajnje interesantna i neobična, toliko da neko želi da plati jedan evro da vidi o čemu se tu radi, a da ne bude razočaran kad je dobije. U tom slučaju on bi širio negativnu reklamu, a to ne želimo-mi trebamo da se o našoj usluzi govori na afirmativan, ili makar simpatičan način. Jer, naša usluga je intrigantna, zanimljiva i simpatična. I da, od nje se ne očekuje megaspektakl, jer ona ipak košta jedan evro.

Naša usluga treba da je personalizovana. Džabe vam sjajna, ma i fantastična usluga, ukoliko mnogi mogu da se koriste njome. To bi značilo da vi nađete klijenta, objasnite o čemu se tu radite, prodate mu svoju uslugu za jedan evro, i onda je on dalje distribuiše besplatno svojim prijateljima, poznanicima i svima zainteresovanima. Ili da i on počne da pravi biznis na svemu tome. Naravno, monopolista ne možete biti vječno, ali to je sasvim ok: vama treba monopol dok ne napravite milion evra, a to mora da se desi relativno brzo. Ako vi to ne možete, neka to učini neko ko može. Ništa sporno. Zapamtite, vaša usluga mora biti odraz vašeg ličnog specifikuma, intelektualnog, emotivnog. Ona mora da odiše vama a da bude namjenjena jednom milionu najrazličitijih pojedinaca.

Dakle, sve je objašnjeno. Metodologija je tu. Dobili ste je potpuno besplatno. Znate šta treba da radite. Čestitam vam, uskoro ćete postati milioneri. Sad vam jedino preostaje da svoju ideju na gore opisani način ponudite ljudima i za nju uzmete jedan evro od svakog od njih.

Nemate ideju? Hmm, ne dozvolite da vas ta sitnica omete. Javite se na moj mejl da vam ja dam jednu. Za samo jedan evro ;)


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

17.5.11 | 0 komentara

Uzroci vašeg propadanja leže u vašem zlu, gluposti i sujeti

Veoma je opasno kad se pokvareni ljudi počnu počnu ponašati u skladu sa svojim emocijama, a podjednako je loše i kad se iracionalni ljudi pozivaju na razum.

Neke stvari znate, onako, u principu, a u neke se uvjerite tu na licu mjesta, pa vas one frapiraju samim svojim realitetom. Ovih dana sam mnogo putovao i još jednom sam se uvjerio da na ovim prostorima caruju zlo, sujeta, kompleksi i iracionalno. To, svakako, objašnjava problem tih prostora: ne shvataju da je razlog njihovog polaganog, ali sigurnog i brutalnog uništenja upravo u tome-previše je tu zla i ostalih momenata. Prosto, grijeh bi bio da sve ovo ne bude uništeno.

Čini se da su to komplikovane stvari, ali su beskrajno jednostavne. Uvjerio sam se da ovde velika većina ljudi, koja je primitivna, zla, sujetna i glupa, očajnički nastoji da svima oko sebe nametne svoj sistem vrijednosti. Oni pričaju da žele da spasu stvar, da bude bolje. Oni nekako sve kao da znaju. Oni bi da spasu ljude oko sebe tako što će ih ili pobiti ili potčiniti.

Oni nekako imaju problem sa slobodom-ili je ne razumiju ili misle da je ona, uostalom, i nemoguća. A dobra stvar sa slobodom jeste da onog koji je slobodan neslobodni ne mogu potčiniti. 

Napisah već da oni pokušavaju da nametnu svima svoju predstavu sistema vrijednosti. Čak i da zanemarimo činjenicu da se tu radi o najbrutalnijem nasrtaju na slobodu drugih, čak i da prenebregnemo pitanje kako to oni znaju koje su to prave vrijednosti (da li ih je tome podučio sam Bog ili je to potvrdila neka mnogo napredna mašina i kompjuter, jer, inače, riječ bi bila o neviđenoj sujeti), ostaje sljedeći problem: oni nemaju čak ni nekoliko koherentnih i jasno preciziranih vrijednosti. Uvjerio sam se da oni samo pričaju o tim vrijednostima, da ih apsolutno ne razumiju, a da se ponašaju upravo onako kakvi, zapravo, i sami jesu: glupo, primitivno, zlo i iracionalno.

Prošle sedmice u Euroblicu mi je izašla kolumna pod naslovom "Vrijednosti", i tiče se tog problema a u kontekstu nedostatka vrijednosti kod većine Srba, mada je ista stvar i sa većinom ljudi u svijetu danas. S obzirom da je kolumna kratka, citiraću je ovde:

             Svaki narod karakteriše izvestan skup vrednosti, vrednosni sistem, koji je dominantno zastupljen u kulturi tog naroda. Po tim vrednostima i po kulturi koje one determinišu prepoznajemo određene narode: za Nemce je, naprimer, jedna od osnovnih vrednosti disciplina; Amerikanci ponajviše cene rad i njegove materijalne efekte itd. Pored toga što deluju kohezivno na određenu grupu, vrednosti imaju i tu ulogu da ih i drugi manje ili više prihvataju, pa nam istorija pokazuje kako su se neke grupe spajale zbog istih ili sličnih vrednosti, a neke su ulazile u teške konflikte zbog različitih, pa i suprotnih vrednosti.                   
           Srbi danas nisu sigurni koje su to vrednosti koje, kao narod, prihvataju. Da li su to vrednosti pravoslavlja i svetosavlja? Da li su to komunističke vrednosti? Neoliberalne? Ili je, prosto, u pitanju neka čudna mešavina svih mogućih, pri čemu sve ostaje na verbalnom nivou, dok većina Srba iskreno ne veruje u bilo šta.                        Ako je tako, to objašnjava mnogo toga. Pre svega, nemamo pravo da se jadamo da su ugrožene „naše vrednosti“ kad ih ionako nemamo. Posledično, teško je onda i utvrditi ko nas i zašto napada, kad ne znamo šta branimo.
                        Nepostojanje vrednosti sugeriše da su nam izmešana shvatanja dobra i zla. A tad su svi ubeđeni da im je sve dozvoljeno. I neka se neko dočepa para i moći-taj je spreman da unizuje celu zajednicu, jer misli da to tako treba, a većina ne zna zbog čega to nije u redu. Osvrnite se, da li se upravo to dešava oko vas?

Radi se o tome da oni koji kritikuju postojeće stanje i bitange koje su do istog dovele zapravo jesu takođe bitange i moralne gnjide. I tu ne mislim samo na političare koji su u opoziciji-to bi bila neprimjerna simplifikacija. Poenta je da su takvi i "nezavisni" "intelektualci", novinari, pravnici, ekonomisti i svi ostali. Jednostavno, velika većina ljudi su potpuna gamad i bjednici, a fascinantno je da upravo oni pozivaju na moral i pamet. A mene je oduvijek zanimalo zašto i na osnovu čega to rade.

Onda sam shvatio da se sve to ponavlja i reprodukuje, pri čemu je jedina novostvorena "vrijednost" na kraju dana još malo više zla, sujete i gluposti. I ovi koji danas jašu nekoga prije su bili jahani, pa misle da je dobro da oni jašu, a da je zlo kad su jahani. Jedan moj dobar prijatelj, inače mnogo pametan i čestit (shvatio sam da, uprkos široko rasprostranjenoj zabludi, zbilja pametni ljudi jesu i dobri i čestiti), uvijek u tim situacijama navodi sljedeći ilustrativan primjer:

Kad su nekog afričkog poglavicu pitali šta je to dobro, a šta zlo, on im je odgovorio: "dobro je kad mi upadnemo u tuđe selo i pokrademo ga i silujemo njihove žene, a zlo je kad oni iz tog sela to isto urade nama".

To na najbolji način dokazuje gore napisano. Jednostavno, vrijednosti određuju čovjeka. I kad su one poremećene, odnosno kad su toliko primitivne da ljudi misle da je dobro nanijeti drugom zlo, onda je potpuno jasno zbog čega se propada-kao što je izrečeno na samom početku teksta, upravo zbog toga što je to što propada zlo i iracionalno. I onda je to dobro-to što zlo biva uništeno.

E sad, što smo mi na strani zla, pa nam se to ne sviđa, to je druga stvar.


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

16.5.11 | 0 komentara

Tvitervju sa Branislavom Borenovićem, poslanikom PDP-a u Narodnoj skupštini RS

Nakon tvitervjua sa Srđanom Rajčevićem i Grofom Đurazom sljedeći tviteraš koji je odgovarao na pitanja jeste Branislav Borenović, poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srpske, nekadašnji ministar za porodicu, omladinu i sport, kao i aktuelni potpredsjednik Partije demokratskog progresa (PDP). Gospodin Borenović odnedavno je aktivan na tviteru, što je neophodni uslov tvitervjua. Moram da naglasim da je g. Borenović dobio dosta neugodna pitanja, na koja nimalo nije lako dati odgovor u 140 karaktera. Budući da ponešto pratim političku scenu u Republici Srpskoj izuzetno poštujem činjenicu da g. Borenović u ovom tvitervjuu nije davao demagoške i populističke odgovore, naprotiv-bio je iskren i precizan. Bilo bi sjajno da što više političara komunicira sa građanima ne samo za vrijeme predizbornih kampanja, već i ovako, mimo sezone. Tako bi se javnost jednostavno i efikasno mogla upoznati sa stavovima o najvažnijim pitanjima onih koji učestvuju u političkom procesu, i niko poslije ne bi mogao da se vadi da nije imao prostor da nešto kaže, da su ga pogrešno razumjeli i sl.

Još jedan momenat. Ovo je prvi TviterVju. Prva dva imala su naslov tviterju, a potom je Miloš Grujić, redovni komentator na ovom blogu, dao dobru sugestiju, a koju su podržali i drugi komentatori, da je tviterVju zvučniji i bolji termin. Budući da su komentatori najbolji dio ovog bloga, a imajući u vidu i da je sam prijedlog zaista na mjestu, prihvatio sam tu sugestiju i ubuduće ćete čitati tviterVjue. Ostalo se ne mjenja, bar dok ne predložite nešto bolje ;)


Tvitervju sa Branislavom Borenovićem, poslanikom u Narodnoj skupštini Republike Srpske i potpredsjednikom Partije demokratskog progresa

1. Šta je danas najveći problem u Republici Srpskoj?


 - Od naroda otuđena vlast, a što je veća spratnost u zgradi Vlade veća je i zasljepljenost, odsutnost vizije i energije, opšta depresija u narodu.


2. Dok je PDP bio na vlasti, šta ste poduzeli da do tih problema ne dođe?


 - Sigurno da smo mi bili odgovorniji i konkretniji, ali ona narodna da u svakom žitu ima kukolja, uz slab marketing, učinila je svoje.


3. U čemu je ključna razlika Vaše stranke u odnosu na političku konkurenciju? Zašto bi građani glasali za PDP?


 - Jasna i sistemska ponuda za rješavanje ekonomskih problema. Novi ljudi i partija očišćena od karijerista su solidna podloga za dobar RESTART.


4. Da li se Vi lično i Vaša stranka zalažete za nezavisnu Republiku Srpsku?


 - Dejtonska Srpska nudi dovoljno državotvornosti, ostale opcije su trenutno skupe, nepotrebne i neizvjesne avanture.


5. Da li bi za Republiku Srpsku ulazak BiH u NATO bio koristan?


 - Kao otac dva sina, u PDP-u se zalažem za atlantske integracije kao dugoročan garant da više neće biti sukoba u BiH. Ulazak Srbije sve rješava.


6. Šta biste poručili mladom čovjeku koji ima priliku da ode odavde u neku razvijeniju zemlju i tamo ostane?


 - Idi, zaradi nešto para, sačekaj tri, četiri godine da se malo raščisti ovaj moralni haos i vrati se, ili ostani da se borimo svim sredstvima.


7. Zbog čega PDP nije prisutan na tviteru, a neaktivan je prilično i na fejsbuku?


 - Nesvjesna zatvorenost, kod određenih ljudi loša percepcija novih komunikacija i odsustvo partijskog menadžmenta. Ali, idu promjene na bolje.


8. Šta konkretno činite da politički pobjedite očigledno bezidejnu i lošu vlast u RS?


 - Mjenjamo pristup, prepoznajemo vlastite greške i na njima se učimo, promjene u našem radu su jedini garant da promjenimo i one oko nas.


9. Vaš najbolji i najlošiji potez u dosadašnjoj političkoj karijeri?


 - Ne znam, bilo je mnogo i jednih, projektnih (program za zapošljavanje pripravnika) i drugih, ljudskih (kadrovski promašaji). Nadam se više dobrih.


10. Smatrate li da je logično da se kao predsjednik banjolučkog PDP-a na lokalnim izborima dogodine kandidujete za gradonačelnika? 


 - Logično je samo da ide kandidat koji može pobijediti, znači jedan ispred opozicije, sa programom i idejama kakva da bude Banja Luka 2020. godine.




Za kraj, poruka g. Branislava Borenovića čitaocima ovog bloga:


Pozdrav za sve tviteraše, posebno banjalučke i za sve posjetioce bloga Milko Grmuša.




Zanimljivo na netu

Pročitaj više

7.5.11 | 0 komentara

Da li ste zadovoljni svojim poslodavcem? A on vama?

U razgovoru sa prijateljem koji je često na ovom blogu i promoviše isti aktivno na tviteru, a koji se desio prije nekoliko dana, rekao sam da je jedan od osnovnih problema domaće privrede, kulture, pa i etike na ovim prostorima u tome što radnici i poslodavci i dalje jedni druge shvataju kao neprijatelje. Taj moj prijatelj, i sam inače privatni preduzetnik i poslodavac, složio se sa tim i dodao da bez promjene te percepcije nije moguće ući u novo doba.

Stvari su jednostavne: preduzetnik u poslovni poduhvat ulazi sa kapitalom, radnik sa svojom radnom snagom. Ali, moderna ekonomija je otišla dalje od Marksa-ona danas traži da i preduzetnik i radnik u čitavu priču unesu što više znanja i pameti. Bez te treće i odlučujuće komponente-nema rezultata. Ko je čitao knjigu Funky Business-Talent makes capital dance zna o čemu se radi-prošla su vremena u kojima poslodavac može da bude gospodar života i smrti svojih uposlenika, ali prošla su i vremena beskrajnog i neplodnog radničkog samoupravljanja. Budućnost znači da su svi akteri u poslovnom poduhvatu maksimalno posvećeni pravljenju rezultata.

To praktično znači da radnik mora da shvati da ukoliko maksimalno odgovorno i pošteno ne radi svoj posao ne šteti samo poslodavcu, već i sebe dovodi u realnu opasnost da sutra izgubi svoj posao. Ne samo zato što će dobiti otkaz, nego zato što njegova firma neće raditi dovoljno dobro-konkurencija će biti bolja i neće biti potrebe na tržištu za firmom koja ne radi dovoljno dobro. S druge strane, gubi i onaj poslodavac koji ne kapira da samo zadovoljni i motivisani radnici prave pun efekat: oni rade bolje i više, maksimalno su fokusirani, bore se za svoju kompaniju kao da je njihovo vlasništvo, žele bolje rezultate, pričaju i poslije radnog vremena lijepo o svojoj firmi, što je sjajan marketing. Takav poslodavac sa svojim uposlenicima pravi ambijent u kojem se svi osjećaju dobro i u kojem svi-žestoko rade i bivaju nagrađeni shodno ukupnom profitu kompanije i individualnom učinku svakog pojedinca.

Ukoliko stvari u nekoj kompaniji nisu organizovane na pomenuti način ona će, prije ili poslije, bankrotirati ili biti ugašena. 

E sad, osvrnite se oko sebe. Koliko je kompanija koje rade po goreopisanom principu? Radite li vi u jednoj takvoj? Siguran sam da će velika većina vas odrečno da odgovori. Poslodavci će krivicu svaljivati na radnike, ovi na poslodavce i to je to vrzino kolo. Naravno, i jedni i drugi će u cijelu priču uvući i državu kao dio problema, i biće u pravu i jedni i drugi.

To je previše problema za ovako premali prostor, premalo pameti i premalo resursa u njemu, zar ne? 

Ali, ne brinite. Stvari idu u dobrom smjeru. Ovakvi kakvi smo, velika većina nas uskoro će da bude potpuno uništena, što je vrlo dobro. Zlu ne treba dati da se širi. Dobro će opet da pobjedi. Oni koji, pak, budu pametni uradiće sljedeće:

• kad su rezultati firme na nezadovoljavajućem nivou radnici će sami da ostaju na poslu duže i po nekoliko časova kako bi pokušali da stvari poboljšaju
• poslodavci će da voze jeftinija kola, pričaće jeftinijim mobilnim telefonom i svojim idejama i marljivošću će radnicima da pokažu zbog čega su poslodavci
• obe strane će da nauče šta je to zbilja solidarnost i kako se zajedničkim radom i snažnim motivom i voljom može prebroditi ma i najžešća recesija 

Radite li vi ove stvari?

Zanimljivo na netu

Pročitaj više

6.5.11 | 0 komentara

Tviterju sa Grofom Đurazom

Priča se nastavlja. Nakon prvog tviterjua, koji su prenijeli i neki onlajn mediji, na redu je drugi, ovaj put usmjeren na neke rokersko-filozofske teme. Pametan će znati izvući i praktične po(r)uke. S obzirom na kontakte koji su u međuvremenu uspostaljeni sad mogu da kažem da će se tviterju nastaviti i dalje i da je ostavio popriličan utisak. Još jednom se potvrdilo da jedino vodu piju nove ideje. I to je to.

Grof Đuraz čuven je u nekoliko dimenzija, budući da je prisutan na ovom svijetu već duži niz vijekova, te imajući u vidu da je danas nadaleko čuvena estradna pojava. Naravno, logično je i da se opružio i širom virtuelnog prostora, u kojem se snalazi k`o riba u vodi. Grofa Đuraza možete naći na njegovoj ličnoj web stranici, sa koje možete i potpuno besplatno skinuti njegov nedavni album "Ja sam normalan", zatim na njegovom fejsbuk profilu, majspejs nalogu, a njegovo tviter prisustvo uslov je samog ovog tviterjua.

Danas je Grof Đuraz lociran u Banjoj Luci. Najbolje je stvari opisao sam:

Ja, Grof Ðuraz, kao biće, prisutan na ovom svijetu dugi niz vijekova, pamtim mnoge epohe. Dobre i loše trenutke na ovoj planeti. Uspone i padove velikih civilizacija.Gledam razvoj čovijeka, ljudskog društva, gledam sukobe. Prisustvovao sam, a Boga mi , i učestvovao u mnogim pobjedama, dostignućima, tragedijama, priredbama. Shodno univerzalinim zakonima promjene, moja duša, tijelo i navike su se radikalno mijenjale. Sve što sam doživio, duboko je uticalo na moje biće...U totalnoj nevjerici i sa užasom, gledao sam kako komšija komšiji ubija dijete, siluje majku, pali gajbu. Plamen rata pustošio je moju voljenu zemlji i dušu.Ja, Grof, stari istorijski lisac i putnik kroz epohe, iako povrjeđen nisam bio zavaran.Znao sam da uzrok patnje mojih zemljaka nisu velike i daleke stvari kao što su: Bog, vjera, sudbina, Amerika već glupost neznanje, korumpiranost, kukavičluk, devize.Taj bol me je sve više lomio. Nisam više mogao da podnosim i gledam kako se ljudi nerviraju, frustriraju, pate.....Ja znam da je realnost banalna a frustracija nepotrebna i o tome više neću da ćutim.

  Tviterju sa Grofom Đurazom

1. Grofe, ljude najviše zanima hoće li biti bolje. Hoće li?


   - Bez obzira na moj bolesni optimizam, zaista mislim da nema realne osnove da bude bolje, s toga u se-i u svoje kljuse. Điha, điha.


2. Jel` tako da je rokersko prekenjavanje ona žvaka da će nas ljubav spasiti? Sve je u parama, zar ne?


 - Nije to samo rokersko, već i biblijsko preseravanje. Fakat je sve u parama. Generalno. Al` opet, ako baš hoćeš drugačije, pucaj na ljubav pa vidi.


3. Šta si ti učinio za svoj grad, a šta on za tebe?


 - Realno, nit` sam ja nešto epohalno uradio za grad niti on za mene. To je jedna patološka ljubav gdje ja dobijam inspiraciju, a on moja djela.


4. Da ti neki klinac traži savjet da li da se bavi ozbiljno muzikom, šta bi mu rekao?


 - Bavi se,rekao bih mu. Al` ono baš, baš ozbiljno, kao da si Amer.A ako ne zna kako Amer radi, nek` čita biografije njihovih muzičara.To je pos`o.


5. Šta si ti dobio od muzike?


 - Od muzike nisam dobio ništa epohalno još uvijek. Valjda hoću.Vječnost je predamnom a nebo granica. Kliše je ludnica.







6. Ko nas je ovako žestoko zeznuo?


 - Ne znam, moj ti.Da znam našao bih ga i krvi mu se napio. Izglada da je nešto mnogo jako i mračno u pitanju - nešto poput gluposti i pohlepe.


7. Dejvid Bouvi ili Brus Springstin? Ja sam za Bouvija, pazi šta kucaš.


 - Uvijek Bouvi.Ima tu dozu lucidnosti koja godi.


8. Da si ministar kulture šta bi se od tebe nagledali za 4 godine?


 - Da sam ministar,uveo bih kulturni totalitarizam, porez na šund, povećao airplay domaćih umjetnika, zahtjevao potenciranje muzičkog i likovnog.


9. S obzirom da si se svakakvih sila nagledao u svojoj grofoviji, da li je čovjek dobar, loš ili samo glup?


 - Čovjek je prije svega proklet, a zatim ostalo. Alavost i pohlepa uništiće civilizaciju kakvu znamo, što u jednu ruku i nije loše.


10. Otkud jedan grof na tviteru?


 - Tviter je samo jedan od entitet Grofovije koja prožima kako cyber tako i realni prostor i vrijeme. A grofovija je upravo ovdje. 









Zanimljivo na netu

Pročitaj više

4.5.11 | 0 komentara