Kako napraviti regionalno prepoznatljiv i uticajan portal?

Ukoliko živite u Beogradu ili Zagrebu, i pri tom imate solidan budžet na raspolaganju koji vam omogućuje da platite autorske honorare za zanimljive kolumniste i reportere iz različitih gradova ex yu, onda takav poduhvat i nije posebno težak, mada nije ni jednostavan: jednostavno, morate imati žicu za takav posao, a neophodno je i da ljudi na dobar način prihvate cijelu tu priču. U principu, potreban je kvalitet koji će na adekvatan način biti predstavljen internet publici na ovom prostoru. Ta publika treba da primi sa simpatijama takav projekat, ili da makar pronađe neki drugi razlog da svakodnevno posjećuje taj portal: da se dopisuje sa nekim, da se svađa, ili šta već.

Međutim, šta ako nemate neki poseban novac na raspolaganju, a pri tom ste iz Banje Luke, Bihaća, Varaždina ili Kruševca? Stvari se komplikuju, zar ne? U tom slučaju vaša šansa ostaje jedino-kvalitet, i to bolji od drugih. Vi ne samo da morate da naučite kako da koristite društvene mreže na internetu (hej, to već svi rade, i to ne može da bude komparativna prednost, no samo eventualno komparativni zaostatak, i to krupni ako to ne činite), ne samo da morate da provodite mnooogooo vremena na svom projektu, ne samo da morate da napravite tim od dve-tri osobe koje će da potegnu za dž u prvo vrijeme-vi jednostavno morate da budete ponajbolji u regiji.

To praktično znači da morate da imate ponajbolji sadržaj na svom portalu. I pride, morate da svakodnevno da ažurirate svoj portal. 

Dakle, potrebno je da budete talentovani, originalni i dozlaboga vrijedni i uporni. Na to ste prisiljeni, jer nemate novac da angažujete pamet i rad.  Međutim, nema potrebe da drugi znaju za vaše probleme. Njima je dovoljno da svaki dan puštate kvalitetan sadržaj na svom portalu. Zašto baš svaki dan? Odgovoriću kontrapitanjem: da li se Politika, Novosti ili Jutarnji list zadovoljavaju time da utorkom objave sjajne rubrike, pa da onda srijedu i četvrtak ne objave ništa, čisto kako bi se utorak slegao, a ljudi imali vremena da proanaliziraju sve to?

Prema tome, nije dovoljno da s vremena na vrijeme ažurirate svoj portal, makar i odličnim sadržajem i tekstovima. Pogotovo nije dobra ideja da svoj projekat pretvorite u skladište agencijskih vijesti. Kao što sam jednom već pisao, ako želite da budete kvalitetan medij potrebno je da imate određeni uticaj u javnosti, da namećete teme, a ne samo da budete puki prenosioci već kreiranih priča. I kad vam to pođe za tastaturom, kad ljude dovedete u situaciju da minimalno jednom dnevno dolaze na vaš portal kako bi se ne samo informisali o tekućim pitanjima i informacijama, nego da steknu i širu sliku, i kad to bude relevantno ljudima iz Srbije, BiH, Crne Gore i Hrvatske-onda ste napravili pun pogodak.

Portali i blogovi koji "pucaju" samo na tržište jedne ex yu državice, po meni, osuđeni su da prije ili poslije-nestanu. Sem ako se ne finansiraju na neki drugi način sem tržišnog. Priča uvijek mora da se širi. Kad napravite regionalno uspješan projekat, ili ćete ga vi proširiti (npr, napraviti i englesku verziju istog i pronaći način kako da zainteresujete za njega širu publiku), ili ćete ga prodati i prepustiti nekom drugom da to uradi. Prosto, tako funkcioniše moderna ekonomija.

Da bi vaš projekat bio zanimljiv ljudima u svim ex yu državama, morate da im ponudite sadržaj koji ih zanima. Ako pričamo o portalu koji se bavi informativnim sadržajem, društvenim temama, politikom, ekonomijom i slično, onda sve te oblasti moraju imati lokalni, kao i širi kontekst. E sad, pitanje je kako da vi iz Nikšića ponudite interesantan sadržaj nekom iz Splita, Bora ili Bijeljine. Da se podsjetimo, ako želite ovako koncipiran projekat, preduslov je da ste vi-sjajni. Da ste načitani, edukativni, informisani. Vi sami morate da pratite šta se to dešava u regiji, da to prenosite na svoj portal i da o svemu tome dajete svoj vrijednosni sud, odnosno da pozovete i druge da učine to isto. To znači da ćete vi ponuditi nekom vašem prijatelju na fejsbuku ili pratiocu na tviteru, a koji je iz nekog drugog grada i države, da piše povremeno za vaš portal. Ako je to baš povremeno, onda ćete morati imati nekoliko takvih prijatelja. Ili ćete se i vi detaljno informisati i pisati o takvim temama.

Cilj je da se nametnete. A nameće vas vaš sadržaj. Ako imate kvalitet (ako nemate, džabe sve) kvaka je u tome da radite žestoko na tome da taj kvalitet priuštite svim tim ljudima koji su danas ispred monitora i razumiju jezik na kojem pišete taj svoj sadržaj. 

 Svima onima koji misle da umiju i mogu-puno sreće u poslu. Ako ništa drugo, projekat regionalno uticajan portal je veoma interesantna i uzbudljiva ideja. Zašto je ne probati?


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

27.6.11 | 0 komentara

Samo to uradi

Nike je pogodio suštinu. Just do it. To je to. Nema filozofije, nema prekenjavanja. Uradi to. Samo to uradi.

Prečesto vidite ljude koji previše razmišljaju. Tri puta mjeri, jednom sjeci je veoma poučna poslovica, ali i ona sugeriše da se mjeri tri puta, a ne sto dvadeset i sedam hiljada puta. I da, na kraju ipak traži da se sječe.

IDEJA-RAZRADA-ODLUKA-REALIZACIJA


Ovo je proces materijalizacije ideje. Između početne faze javljanja ideje i njene konkretne i praktične realizacije potrebno je da prođe što manje vremena. Naravno, niti jednu fazu ne treba preskakati niti otaljavati. Sve treba da se shvati ozbiljno. Ali, ne i preozbiljno. Pogotovo nije poželjno činiti ono što se na ovim prostorima prečesto čini: ljudi previše analiziraju samo da bi izbjegli konkretno delanje. Jasno vam je o čemu govorim: pronalaze se stalno nove varijante, problemi i situacije, iznova i iznova se ide u analize, a kako bi se izbjegao konkretan rad. I, potom, njegov rezultat.

Mnogi često em što ne vole da rade, em se plaše da će njihova ideja, za koju u početku dobiju i mnoge simpatije od drugih ljudi, ispasti potpuno bezvezna ili prosječna kad se praktično realizuje. Stoga oni k`o đavo od krsta bježe od konkretnog delanja. Sve ostaje samo na ispraznim pričama i teoretisanjima. 

A zapravo poenta je u tome da se to samo uradi.  Pa ako se i pogriješi, ok, šta fali, bitno da se pokušalo. I da se izvuku pouke iz svega toga. I da se ubrzo pokuša opet. Jednostavno, neće se uraditi ako se ne pokuša. I otkud znaš da neće ispasti dobro ako i ne probaš? Samo to uradi. Vidjećemo šta će da bude. Na kraju krajeva, tvoj uspjeh je i to što si jedan od rijetkih koji se usudio da proba.

Okruženje koje bježi od odluka i realizacije istih veoma je neinspirativno i učmalo. Dosadno je, jel`. Ljudi u takvom okruženju to često ne percipiraju na taj način, nego misle da su oni oko njih previše glupi i naivni. Vidi ih, samo srljaju, rade tu nešto, a ne znaju ni da li ima smisla. Takvo okruženje kreativno je jedino u tom smislu što vazda smišlja novih milion razloga dnevno zašto nešto ne učiniti. Ljudi unutra postaju zarobljenici negativne percepcije. Oni ne razmišljaju u afirmativnom kontekstu. Negacija obuzima svaki aspekt njihovog života.

I tu onda nastaje ozbiljan problem.

NEGACIJA-APATIJA-DESTRUKCIJA-ZLO


To je drugi proces. I on se često dešava. Svako donosi svoju odluku kojim putem će da krene.

Moj savjet: samo to uradi.


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

24.6.11 | 0 komentara

Kad će preko interneta moći da se zarađuje?

To je ono što se svi pitamo. Hoćemo pare, i gotovo. To je veoma povoljna činjenica. Sve priče sa naravučenijem sugerišu na to da prethodno nešto morate silno željeti ako hoćete da se to i ostvari.

A raja želi, žeeeliiii.

Sad ozbiljno. Zaista, bitno je da ljudi razmišljaju u tom pravcu. Oni hoće da zarađuju od nečega na čemu provode znatan dio svog vremena. Logično. Međutim, mnogi od nas provode mnogo vremena i u offline varijanti, i to samo po sebi ne mora nužno da znači da od toga imaju konkretnu materijalnu korist. Često kažemo da je internet pogodan zbog toga jer ljudi mogu nesmetano da komuniciraju. Super, ali ja lično poznajem mnogo ljudi koji po cijeli dan sjede u kafani i pričaju sa desetinama osoba. I niko od njih ne zarađuje od svih tih socijalnih kontakata.

Dakle, trošenje mnogo vremena na nešto i komunikacija sa puno ljudi, samo po sebi, ne znači da će tamo neko da vam svako malo da vam uplaćuje prilične svotice na bankovni račun. Šta onda da se radi?

Internet, uzev strogo sam za sebe, nije ništa posebno. Ono što bi samo po sebi bilo super posebno bila bi teleport mašina. Ali, prokletstvo, još nije izmišljena.  Ono što je uvijek od značaja jesu pametni i kreativni ljudi. Još ako su i zanimljivi, ili super zanimljivi-to je već nešto. Zanimljivi ljudi rade stvari na zanimljiv bačin. Ukoliko su pametni, oni uočavaju veze. Nekome ko je pametan i zanimljiv internet je sjajno sredstvo da locira veze iz kojih može da se pravi profit.

To praktično znači da se pare na internetu prave na isti način kao i u offline varijantama. Prosto, neko ima dobru ideju/proizvod/uslugu, a neko drugi želi da kupi nešto od toga. Internet skraćuje puteve, ubrzava kazaljke na satu i približava nam indonezije i grenlande. Dakle, svi ti tehnički momenti jesu uprošćeni, skraćeni i olakšani na internetu. U prevodu: ostajete samo vi i vaše sposobnosti, kao i druga strana koja bi da se omasti o sve to. A i da plati, naravno.

Priča o google ad sense-u i svim tim manje-više poznatim i nepoznatim štosevima da se dođe do neke kinte uglavnom je sviranje onoj stvari. Da biste nešto zaradili od toga neophodna vam je astronomska dnevna posjeta sajtu/blogu. A ako je već imate, daleko više novca ćete zaraditi tako što ćete prostor na tom svom pop sajtu/blogu-iznajmljivati onima koji plaćaju malo bolje takvu vrstu usluga. 

Prema tome, ako umijete da napravite online izlog koji će biti dovoljno interesantan da ljudi uđu i u samu "prodavnicu", odnosno ako tu svoju prodavnicu napunite različitim zanimljivim proizvodima-vi ćete biti u stanju da nešto i prodate. Odnosno-da zaradite. Znači, treba vam proizvod. Usluga. Šta god. Treba vam nešto što će zadovoljavati izvjesne potrebe ljudi, a što će ovi želiti da plate. Dakle, nema nikakve razlike u odnosu na klasične ekonomske kategorije ponude i potražnje. Ahh, svijet je tako konzervativan.

Pitanje je samo jedno: šta je vaš proizvod? I, koliko ste zapravo dobri?


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

21.6.11 | 0 komentara

Globalizacija je odavno završena. Ima li čovjeka u njoj?

Iliti MekDonaldizacija, kako sam negdje skoro pročitao. I zaista, prije neki dan potvrđeno je da se popularni Mekovi restorani otvaraju i u Banjoj Luci i Sarajevu. Tu imamo jedan nesumnjiv fakt: ovde ljudi vole da jedu u Mekdonaldsu, pa makar bili ogorčeni protivnici ulaska u NATO. A jedna stvar je bitna: uopšte nije od značaja volite li NATO, jedino je važno volite li hamburger, koka-kolu, Džejms Bonda i DEL-ove kompjutere.

Danas klinci mnogo bolje znaju u kakvoj su formi košarkaši Dalasa, nego sa kim igraju u sljedećem kolu Partizan i Zvezda. Amerikanci su uradili dobar posao, ali da ne bude zabune: klinci danas rijetko gledaju Duška Dugouška, danas su u modi pokemoni. Ko zna, možda ni moja generacija ne bi gledala Dugouška da nam je na raspolaganju bio WiFi i laptop. Ovako, bili smo prisiljeni da gledamo one crtaće koje nam je davao TV.

Opet dolazimo do jednog bitnog momenta: globalizacija je dovršena onog momenta kad su ljudi dobili mogućnost da gledaju one crtaće koje žele, da slušaju muziku koju žele i da komuniciraju sa onim ljudima sa kojima žele. Internet je priču završio. Kad je ona počela? Onda kad smo vidjeli Zemlju sa neba? Onda kad je Kolumbo otkrio Ameriku? Naravno da ne, globalizacija je počela onog trenutka kad su ljudi odlučili da izađu iz pećine i da vide šta se to napolju, dođavola, dešava. 

Napisah već, danas su u modi pokemoni. Mrzim proklete pokemone. Ali, šta da se radi, oni koji često gledaju crtaće, a ja nisam od takvih, te pokemone vole. Pokemoni su inače Japanci. Ali, to im nije smetalo da postanu globalna marka. Poput Toshibe.  Ili poput Šon Konerija. Tri navedene marke nisu američke. Globalizacija svakim danom uništava sve ono što je američko, a nije najbolje na svijetu. I inače, globalizacija se tako ponaša: uništava sve ono što nije najbolje i pri tom ne pita koje je nacionalnosti ono što uništava. Nju zanima samo jedna nacionalnost: the best of. A kad smo već kod Konerija, dame su voljele njega i njegov..pištolj. Dobri pištolji dobro pucaju, a dame vole šarmantne tajne agente. All around the globe.

Živimo u globalnom svijetu. Sinonimi, nepotrebno. Živimo. U svijetu. To je to, danas se podrazumijeva da ako živite na planeti Zemlji-živite u globalnom selu. Ekonomija je jedinstvena. Desi se neki kuršlus u Grčkoj, i panika zavlada u Njujorku (inače, ova vijest jeste na naslovnici današnjeg Tajmsa). Neka neko javi neupućenima da je i kultura jedinstvena. Ne vjerujete? Hmm, mnogi ne vjeruju. Tu se raspada priča o globalističkom procesu koji razara unikatne kulture. Prokletstvo. Ali, Šon Koneri sa svojom pucom, fejsbuk, miš i tastatura, koka-kola i bataci Merlin Monro formirali su u međuvremenu globalne vrijednosti, iz kojih je formirana globalna kultura.

Nemojte samo da pišem sad o Bitlsima. Ne o Kingu. I, molim vas, nemojte da spominjem virtuelnu kulturu. Da, znate već šta je to, samo se pravite. Virtuelna kultura jeste ona koja je imanentna svima nama od Hong Konga do Grenlanda koji u ovom momentu čačkamo nešto na kompjuteru i lunjamo po Mreži. Svi mi znamo pravila ponašanja, a koja nigdje nisu zapisana. Svi mi znamo kako se na Mreži ponaša, kako se komunicira i koji su fazoni. Uvažene dame i gospodo, mi smo na netu već više od sedam-osam sati prosječno, i prestanite da se libite da priznate da smo mi drugačiji ljudi od naših baka i deka. Globalisti, antiglobalisti, levi, desni, homo i hetero-svi smo mi sajber raja, koliko god nam se to sviđalo ili ne. 

Sviđalo nam se to ili ne. Upravo tako. Ista stvar je i sa globalizacijom. Kažem vam, prestanimo da budemo tako prokleto egocentrični. Prestanimo da mislimo da je sve počelo sa nama. Globalizacija je mnogo starija od nas. Mi ne snosimo odgovornost za nju. I ne radi se o tome da budemo za ili protiv nje. Lično, ambivalentan sam spram iste. Ne mislim da je ona a priori sjajna stvar. Ali, ona je tu. Poput poreza. Imate poreze i fiskalni sistem, i deverajte sa njima. Možete da ih volite ili ne volite, ali oni su tu. O tome vam pričam.

Globalizacija može da bude kul. Znate tu priču: klinac upali kompjuter, mrdne tu nešto mišem, parambu-paramba-i postane milijarder. Zaradio čovjek na onlajn tržištu ideja i kapitala. Volimo te priče. Volite ih i vi antiglobalisti koji ovo čitajte, nemoj tu sad da mi se pravite. Svi mi volimo takve priče, jer u podsvjesti mislimo hej, a zašto se i meni takvo nešto ne bi desilo?

Globalizacija itekako nije kul kad neku državu strefi bombardovanje. To i jeste jedan od glavnih argumenata antiglobalista: ko ima pravo da silom nameće stvari i bombarduje druge, koji žive onako kako žive, a što je njihovo legitimno pravo. Odgovor je bljak, ali je tako to: život nije uvijek lijep, svijet nije uvijek pravedan. Jednostavno, postoji proces koji se dešava. On ide, i to je u principu to. Hegel je lijepo to objasnio onim primjerom o svjetskom duhu. Mnogi mogu da imaju problem sa tim procesom, a neki čak mogu i da budu potpuno u pravu u cijeloj toj priči, ali...Ali, ali, jel`. Premda u pravu, oni će biti istorijski eliminisani, i to tako što će biti, ako drugačije ne ide, fizički uništeni. Izvinjavam se što sam bio ovako brutalan i grub, bez imalo osjećaja za delikatno, jel`, ali morao sam u najkraćem da iznesem suštinu. Ako ideš mimo procesa, ostaćeš autsajder. Ako ideš protiv procesa, bićeš uništen. Jebiga.

Dakle, sad znamo čemu bombardovanja. Sad nam je jasnije i zašto su oni koji bu bili uzdržani u Savjetu bezbjednosti prilikom odlučivanja o bombardovanju Libije bili uzdržani, a ne protiv. Proces se odvija, i on je cilj samom sebi. On nije ničiji cilj, on je cilj samom sebi. I on nije ničije sredstvo, on je sredstvo kojim ostvaruje svoj cilj, tj. samog sebe. To je i razlog zbog čega on nastavlja sa svojom istorijskom egzistencijom i onda kad propadne rimska imperija, Vizantija, Otomansko carstvo, Treći Rajh, SSSR, ili možda sutra SAD-da se opet podsjetimo Hegela, pojedinci i nacije nisu od posebne važnosti u tom smislu, oni su samo alatke kojima se proces služi kako bi istorijski napredovao.

Vrijeme je da sve ovo malo zasosimo. Na scenu stupa gospodin Dostojevski. Kad je promišljao čisto politički, i on je bio na tragu ove priče. Naravno, on je potencirao drugog nosioca procesa. Kažem vam, Dostojevski kao političar nije bio ništa posebno. To mu, uostalom, ne treba uzimati kao manu-političar, kao takav, i ne može biti ništa posebno, ma bio i najbolji od svih političara. Ali, Dostojevski je zabio go, ne, golčinu, i to makazicama u same rašlje kad je postavio pitanje: vrijedi li sve to jedne djetinje suze. 

Prokletstvo. Poslije takvih pitanja sve se vraća na početak. Taman napravite sistem, kad ono međutim. Problem Procesa nije u tome što se njime ugrožavaju tamo neke posebne kulture, interesi, bla bla truć. Ne. To su tako licemjerne primjedbe. Kao, Obama i Buš su papci, a Gadafi i Sadam su neki mnogo fini ljudi. Ako ste zbilja protiv autoritarizma, onda ste uvijek protiv autoritarizma, nebitno koje provenijencije i kojih konkretnih nosilaca istog. Vi gubite intelektualni i etički kredibilitet ako ste ogorčeni protivnik svjetske, a vatreni zagovornik snažne lokalne vlade. Vlada je vlada, ona vlada, i ona uvijek naginje ka totalitarizmu. I stoga nema suštinske razlike između svjetske ili tamo neke vlade u Papua Novoj Gvineji-princip je isti, sve ostalo su nijanse. Ali, Dostojevski ovde radi jednu potpuno drugu stvar, i na tom tlu je teško ostati na čvrstim nogama. Slično Isusu, on u priču ubacuje (ili vraća)-čovjeka. Whoo-ahh!, što bi rek`o Paćino u Mirisu žene.

Sistemi, prosto, ne znaju kud će sa čovjekom. Neki sistemi misle da je čovjek dobar, neki su uvjereni da je on đubre do kraja. Bilo kako bilo, oni prenebregavaju tog čovjeka. Jer, čovjek ti je čas `vamo, čas tamo. Čas hoće jabuku, čas pivo, čas neće ništa. Ajd ga sad ti znaj. Ni sam Bog nije tu htio da se mješa, pa mu je ostavio Izbor. Slobodu. Kakav god da je, ako ćete čovjeka, onda znajte: čovjek je po Prirodi i po Bogu jedino-slobodan. I to je u principu to.

Stoga, politički sistemi i Proces mogu ili da idu ka stanju slobode, ili da idu u suprotnom smjeru. Da stvar bude potpuno zabavna, ni ti sistemi ni sam Proces nisu donijeli definitivnu odluku kuda će da dođu. Za sada idu. Procesu ni nacije ni pojedinci ne mogu da se suprostave, ali čovjek može. Dostojevski jeste. Ono dijete jeste. I to je jedini način da humanizujete Proces. To je jedini način da ga obogatite. Tako se stvaraju prave vrijednosti. I tako doprinosite. Mjenjate. Poboljšavate. I usavršavate. Ko to ne shvati, ko bude tu neke gluposti galamio i nešto na konvencionalne političke načine pokušavao, ili će biti ignorisan, ili bombardovan. Ako prethodno sam sebe ne uništi. Proces zna kako sa takvima.

Ali, Proces ne zna kud će sa djetinjom suzom.


Zanimljivo na Mreži

Pročitaj više

17.6.11 | 0 komentara

Samo kvalitet nije dovoljan

Ali je neophodan. Uspjeh=kvalitet+upornost. Kvalitet sadrži sljedeće komponente: kreativnost, znanje, originalnost, talenat, hrabrost, viziju. Upornost objedinjuje rad, marljivost, istrajnost, sistematičnost, analitičnost. Ima toga mnogo, da. Ali, uvažene dame i gospodo, ovde pričamo o uspjehu.

Znamo već onu priču o balansu u prirodi. Svjetlo i tama, anđeli i demoni, ženski i muški princip, ljeto i zima, plus i minus. Kvalitet je živahan i vispren, upornost je snaga i postojanost. Kvalitet bez upornosti brzo iščili, i niko ga se ne sjeća, upornost bez kvaliteta je dosadna, i...niko je se uskoro ne sjeća.

Posmatrao sam kompanije. Neke su bile izrazito kreativne, ali je njihovim vlasnicima i/li menadžmentu nedostajalo istrajnosti. Bili su isuviše lucidni, i prebrzo su mjenjali aktivnosti i djelatnosti. To je nekad dobro, ali ne previše i ne isuviše. Te kompanije su propadale, a ti likovi stekli su reputaciju šarlatana, iako su u pitanju izuzetno inteligentne osobe. Neke su bile veoma konzervativne, ne, bile su dosadne, neinventivne i nisu pravile novu vrijednost. Ne želim uopšte da trošim tastaturu kuckajući kako su odavno u fosilnom stanju.

Posmatrao sam blogere. Neki su sjajni, i mnogo volim da ih čitam. Ali, pišu jednom u par mjeseci. Piši propalo. Neki su takođe sjajni, i pisali su često, ponekad i prečesto. Onda im je sve to dosadilo. Smučila im se rutina, prestali su da otvaraju prostor novim mogućnostima. Nisu ostvarili ono što su željeli, neki nisu materijalizovali sve to, i prestali su da bloguju. Ili su prosto postali neredovni, a tekstove su otaljavali. Drugi su dosadni, i to su oni koje pročitate jednom. No way Pedro, nikad više, pomislite kad to mučenje od čitanja prođe. Ali, date im šansu ponovo nekoliko mjeseci poslije. Ista priča. Kvalitet je zaista po definiciji raritetan.

Posmatrao sam sportiste i muzičare. Tu vam je tek sve jasno, nema potrebe da dalje pišem.

Upornost, sistematičnost i analitičnost preduslov su ozbiljnosti. Ozbiljni projekti jesu oni koji traju i prave rezultate. Shvatite, niko ko dolazi na ovaj blog nije umjetnik: Dostojevski je mrtav, a Bouvi ne zna srpski. Vi živite u dvadeset i prvom vijeku, i ako želite da vas ne drže za budalu, šarlatana ili nesposobnjakovića-morate da imate svoju funkcionalnu ulogu na tržištu. Rada, ideja, kapitala, čega god. 

Kapitalizam će tek da se razvije. Sve su ovo bili tek povoji. Ne samo kod nas, svuda. Evolucija se odvija sve brže i brže, i male su šanse da velika većina nas nije već odavno zastarjela. Novi svijet je nemilosrdan, mada je istina i da je veliki zezator. Tu dolazimo do kreativnosti. Posmatrajući ljude oko sebe shvatio sam da je premalo pametnih i upornih, te će svijet stoga biti spašen: budale i ljenčuge bivaju svakim danom uništene, i mislim da je vrijeme da pustim neku veselu pjesmu zbog te izuzetno pozitivne okolnosti.




U zadnje vrijeme posao mi je sve više da razgovaram sa pametnim ljudima o sklonostima glupih ljudi. I u tom poslu morate biti veoma uporni, sistematični i analitični. Nećete vjerovati kakve sve gluposti glupim ljudima padaju na pamet! Jedan od mehanizama koji pokreću svijet u tom dobrom pravcu u kojem se ovaj zaputio jeste onaj koji znači da pametni ljudi izmišljaju načine da uzmu novac od glupih ljudi. To se zapravo zove prodaja.

Danas je na milione budala ušlo u supermarkete. Oni tu uđu, hodaju tu nešto, gledaju, pipaju-i kupuju. Moj posao u zadnje vrijeme jeste da shvatim kako funkcionišu njihovi primarni impulsi i nagoni. Zašto idu levo, a ne desno? Zašto gledaju u visini očiju, a ne gore i dole? Šabloni. Kad ih ukapirate, postajte radosni, i tad zapjevate ovo

Shvatanje šablona po kojem funkcioniše prosječan ljudski um jeste posao koji, uprkos površnim zabludama one vrste kreativaca koja olako prelazi preko svega, ipak zahtijeva vrijeme i pažljivu analizu. Merchandising je bukvalno nauka koja se bavi proučavanjem veze dizajna proizvoda, njegovog mjesta na trgovačkim rafovima i  stepena harmoničnosti sa drugim proizvodima iz iste kategorije, sa vidljivošću koji isti ima kod potrošača i njegovog motiva da taj proizvod na kraju i kupi. Plahovit kreativac bi olako preletio preko toga, jer ne može da se ratosilja jedne ozbiljne zablude:

nisi mjerodavan, čovječe. Glupi ljudi nisu poput tebe, ne ponašaju se poput tebe i ne kupuju poput tebe. Ukoliko želiš da budeš uspješan, ukoliko si zbilja pametan, postani glup i budi prokleto dobar u tome!

Posao je ozbiljan, prema tome. Ali, i zahvalan. Uspjeh=kreativnost+upornost. Cifre postaju sve zelenije, i zbog toga ne mogu a da ne zapjevam ovo




Zanimljivo na netu

Pročitaj više

15.6.11 | 0 komentara

Zašto "Utisak nedelje" nikad ne obrađuje zaista bitne teme?

Na tviteru se jutros povela jedna interesantna debata između Beogradoholika, Borrsky-og i moje malenkosti o tome zbog čega se na Utisku nedelje nikad ne govori o zaista bitnim temama. Naime, Beogradoholik je primjetio, a ja se potpuno složio, da se to ne čini kako ne bi došlo do sukoba i svađe, s tim da ja dodajem da je razlog i to što je očigledno da Olja Bećković nema hrabrosti da nametne one teme koje imaju uporište u realnim činjenicama, i to iz prostog razloga jer sadašnja političko-finansijska nomenklatura u Srbiji nije u prijateljskim odnosima sa tim činjenicama.

Naime, u Srbiji se skoro dvadeset godina nametala jedna potpuno suluda paradigma prema kojoj samo određeni intelektualni krugovi (ili "intelektualni", možda je tako i primjerenije), izvjesne političke partije, novinari i mediji znaju šta su to evropske vrednosti, reformski procesi, moderna ekonomija itd. Potom su ti krugovi odlučili da u zajedničkoj sprezi političke, medijske i finansijske moći nametnu svoj monopol na te kategorije.

Shodno tome, evropejcem, demokratom, modernistom i reformatorom može biti samo onaj ko dobije agreman tih krugova. Ostali su zadrti, tupi, konzervativni šovinisti koji pojma nemaju o bilo čemu, pogotovo ako se usude da opletu po tim vajnim krugovima. 

Potpun je paradoks da o evropskim vrijednostima, slobodnom tržištu, demokratiji i pluralizmu uopšte smiju da zucnu oni koji na svoje skupove zovu Jovu Kapičića, ozloglašenog komunističkog teroristu, odnosno oni kojima su intelektualne i vrijednosne vertikale Latinka Perović i Dobrica Ćosić, apologete i činovnici jednog totalitarnog i zločinačkog sistema. Zbog toga se i moglo desiti u Srbiji da tako slavno propadnu i evropske vrijednosti i slobodno tržište i liberalna ideja-ko ih je zastupao i branio, ne čudi. To vam je isto kao kad biste Adolfa Hitlera pozvali da zastupa klub zelenih u njemačkom bundestagu devet storina trideset i neke.

Dakle, sad kad je ogoljena ideološka pozadina tih vajnih "evropskih" krugova, odnosno kad nema dileme da se i iza njih skrivaju boljševici koji prilagođavaju taktiku novom vremenu i okolnostima a sa istim ciljevima, postaje mnogo jasnije zbog čega se i B92, medij koji je u funkciji širenja propagande tih krugova, ponaša kako se ponaša. Ciljevi tzv. "prve" i "druge Srbije" u osnovi su identični i svode se na pobjedu totalitarnih, kolektivističkih, monopolističkih i zločinačkih principa, pri čemu Srbija i njeni građani treba da budu prćija, sredstvo za ostvarenje sebičnih interesa kriminalne oligarhije koja njima vlada, koristeći se pri tom različitom retorikom, ali sa istom poentom.

Da se vratim na početak teksta: na tviteru smo pisali o tome zašto niko u Srbiji ne reaguje na činjenicu da je u njoj zaposleno preko 30.000 državnih službenika, pri čemu je samo od 2009.godine zaposleno 1.300 novih službenika, iako se aktulena vlada busala u prsa da će smanjiti broj zaposlenih u javnoj administraciji. Zar to nije skandal? Zar to nije direktno kršenje obećanja datih građanima? Zašto se o tome ne priča? Odnosno, zašto se na svim medijima ne pokrene debata o tome kako je moguće da u jednoj Estoniji postoji 140 državnih službenika na njenih 1,4 miliona stanovnika?! Dakle, Srbija ima samo pet puta više stanovnika od Estonije, odnosno ima 214 (dvije stotine i četrnaest!) puta više državnih službenika od nje!!!

Izvinite, ali to je za mene tema za ozbiljnu analizu. Poslije jednog takvog podatka neko treba da podnese ostavku, a neko treba da izvrši i harakiri. Mediji bi trebalo i dan i noć da bruje o tome, da nameću tu debatu. Ali, ako znamo ko drži domaće medije, ništa ne treba da čudi. Pisao sam već da bi blogeri trebali da nameću takve teme, a ne samo da lupetaju šta je ko ručao, gdje je kakio, s kim se kresao i kako je sve to brendirao. 

Jer, kao što sam pisao juče, svako radno mjesto u javnoj administraciji ili državnom preduzeću za koje ne postoji realna potreba jeste ne samo ogroman i nepotreban luksuz za malu i siromašnu državu poput Srbije, već predstavlja i čin nacionalne i državne veleizdaje i uništenja i ono malo zdrave privrede i morala koji je preostao u zajednici. Kad vam preko 30.000 ljudi radi u državnoj službi, i kad na tu cifru dodate 86.000 ljudi koji su zaposleni u javnim, te 56.000 ljudi koji su zaposleni u komunalnim preduzećima, odnosno kad se podsjetite da u Srbiji u javnom sektoru jeste zaposleno blizu 600.000 ljudi od ukupne cifre od 1.770.444 osobe (od ukupno 3 miliona radno sposobnog stanovništva), dolazite do zaključka da je Srbija suštinski i dalje socijalistička država, u kojoj jedna trećina zaposlenih radi u državnoj službi/firmama, dok su najveće privatne kompanije najtješnje povezane sa državnim budžetom preko namještenih tendera.

Dakle, sve su to teme o kojima mora da se priča u državi koja je u ogromnim problemima, a koji se neće početi rješavati dok se ne steknu osnovni ekonomski preduslovi za takvo nešto. Jer, vi ne možete ni da se edukujete, ni da čitate, ni da se informišete, ni da zasnivate političke stavove i vrijednosne principe-ako nemate čim da platite sva ta zadovoljstva. I zato mi je uvijek smješno kad nedeljom na veče ljudi počnu na tviteru da se zamlaćuju time ko koga bolje zeza na "Utisku"-alo bre, postavite prava pitanja i izvadite glavu na trenutak iz pijeska po kojem stalno zapišavaju kriminalne partijske oligarhije. Pokažite da ste još ljudi i da imate stav. I počnite, dođavola, da činite nešto korisno i konkretno.


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

12.6.11 | 0 komentara

Kako riješiti problem nelikvidnih javnih preduzeća? Prosto, treba ih likvidirati

Veoma je ilustrativan primjer Željeznica Republike Srpske: njihovi radnici ovih dana stupili su u kolektivni štrajk, a ta kompanija samo je u ovoj godini (u pitanju je samo pet mjeseci 2011.godine) napravila novi gubitak od 3,2 miliona evra, što je za 1,2 miliona evra više nego prošle godine. Ukupan dug Željeznica Srpske, prema zvaničnim podacima, iznosi 80 miliona evra (svega 37 miliona evra manje od ukupnog kapitala preduzeća), a radnicima se na ime neisplaćenih plata duguje oko deset i po miliona evra.

Građani i poreski obveznici u Republici Srpskoj, kakogod, od svojih usta odvajaju kako bi se sanirala dubioza kompanije koja je osuđena na propast. Ove godine Vlada RS isplatila je gubitaškom preduzeću već 12,5 miliona evra granta pomoći. Takođe, Vlada je dala i garanciju na novo kreditno zaduženje Željeznica RS u iznosu od 8 miliona evra, odnosno prihvatila je na sebe dug Željeznica RS prema Hrvatskim željeznicama, od čega je već uplaćeno 1,5 miliona evra. A na sve to, Vlada je Željeznicama RS uplatila i 1,2 miliona evra, kako bi ovi isplatili radnicima dio njihovih plata.

Šta nam ovo sve govori?

Ovo je jasan pokazatelj da nam nema spasa. Jednostavno, ova država nema strategiju, nema viziju, nema morala i nema odgovornosti. A država je u dlaku onakva kakva je većina ljudi u njoj. U svakoj iole normalnijoj državi neko bi ovih dana od odgovornih učinio samoubistvo. Republika Srpska ima tu vrstu problema, jer većina ljudi u njoj živi u komunizmu, a to vrijeme je davno prošlo. Jer, ko može da objasni drugačije činjenicu da se budžetska sredstva daju nekom preduzeću da ovo:

- plaća svoje radnike
- podmiruje obaveze prema svojim kooperantima
- vraća kredite
- kupuje poklone radnicama za osmi mart.

Zamislite da imate svoju privatnu firmu, koja posluje tako što vam država plaća radnike, osigurava obrtni kapital, servisira vaše kreditne obaveze i isplaćuje novac vašim dobaljvačima. Interesantno, zar ne? Tu bi bilo lako biti kapitalistom, svi bismo u privatluk. Ali, to ne ide tako u realnom životu. U tom realnom životu vi morate bukvalno da se oderete od posla, da radite preko 14 časova dnevno, da rano osijedite i da propričate sami sa sobom, ukoliko želite da imate šta da jedete. 

Onaj ko se pošteno bavi privatnim poslom prolazi još i gore kod nas, jer njega država uništava na sve moguće i nemoguće načine: kad u poreskoj upravi odluče da za ovaj mjesec treba da skupe tri miliona evra više novca nego inače, to znači da oni šalju svoje inspektore u privatna preduzeća i trgovine da traže propuste dok ih ne nađu, odnosno dok ne naplate novčani iznos koji ih interesuje. Ne vjerujete? Popričajte malo sa vlasnicima banjolučkih prodavnica, pa ćete čuti šta oni imaju da vam kažu o svemu tome. Dalje, vi morate svaki mjesec da plaćate PDV na obračunate fakture, iako to ne znači da se zbilja te fakture moraju i naplatiti. Odnosno-vi kreditirate prosto državu do momenta dok ne dobijete novac za svoju uslugu ili proizvod. A ko posluje u Republici Srpskoj zna koliko dugo se u prosjeku čeka da se novac zbilja i primi za izvršeni posao. Takođe, država ovde može da duguje svoje obaveze privredi, ali privreda ne smije da duguje državi, inače-katanac.

E sad, ljudi koji se pošteno bave privrednom djelatnošću jesu najinventivniji dio svakog društva, jer jedini stvaraju novu vrijednost i od njihove ideje, rada, znanja i odricanja koristi ima cijela zajednica. Od njih žive ne samo njihovi radnici i porodice istih, nego i penzioneri, javna uprava, pravosuđe, policija, zdravstvo...svi oni žive od privrednika, jer samo ovi prave realne pare. Uništavati ono što je najbolje u društvu znači sjeći granu na kojoj se sjedi. Kad država, a kako sam gore opisao, pomaže one koji dokazano ne mogu da funkcionišu, to znači da ona otima od onih koji nešto rade da bi dala onima koji su bezobrazni, nesposobni i ne rade ništa. To je akt državne i nacionalne veleizdaje, kolektivne patologije i znak skore propasti.

Zamislite da država nije uzela novac od onih koji nešto konkretno rade? Zamislite koliko bi oni napravili više rezultata, koliko bi to bilo novih radnih mjesta, koja ne bi država finansirala, nego bi bila samoodrživa? 

Država ne zna kako da vodi ekonomsku politiku, i to nije ništa novo. Kad pročitate ili čujete da država treba ovo ili ono da uradi u privredi, znajte da to piše ili govori neka vašljiva komunjara koja je učila ekonomiju na Titovim školama i iz Marksovih udžbenika. I svaka država koja takvim bitangama prepusti svoju ekonomiju doživjeće da joj ista prođe onoliko slavno koliko je prošla ekonomija Sovjetskog Saveza.

Država treba da čini-ništa. Nju treba uvijek lupiti po prstima kad svoje kandže usmjeri ka privredi. Država je lopov, kriminalac, bitanga i neradnik najgore vrste. I kad god ona kontroliše ekonomiju to znači da je država postala otvoreno totalitarna, da njome vladaju partijske oligarhije, tajkuni i kriminalci i ološ svakakve sorte.

Državna preduzeća koja posluju sa gubicima to čine zato što se u njima zapošljavaju partijski aparatčici, rođaci partijskih glavonja i svi oni koji inače ništa ne umiju konkretno da rade (i zarade), ali su dovoljno bliski nekom centru moći. To su ljudi bez znanja, bez marljivosti, bez vizije i bez ideje. To je đubre, i to su govna. Ta govna uzimaju pare od onih koji znaju da ih naprave, pri čemu koriste monopol državne moći. Time se uništavaju vrijednosti u zajednici, te ista postaje neplodna, kontaminirana i siromašna do bola. 

Državna preduzeća treba bez izuzetka privatizovati, ali nakon što se izvrši restitucija. Država kriminalac otela je imovinu vlasnicima, a imovina mora da se vrati, jer dok se to ne učini-živjećemo u pljačkaškoj državi. Svega nekoliko oblasti treba da ima poseban status: energija, komunalije, infrastruktura. I u tim oblastima treba zaštiti javni interes, najbolje putem dodjeljivanja koncesija na korišćenje resursa koji pripadaju svima. Državu treba strogo ograničiti na nekoliko polja, i to onih koja nemaju bilo kakve veze sa privredom, odnosno sa parama.

Da se vratim na početni primjer: problem Željeznica RS veoma je jasan, i želim da budem potpuno otvoren sa vama-njima vladaju ljudi iz Demokratskog narodnog saveza, partije koja je dio vladajuće koalicije u Republici Srpskoj. Ta partija je zapošljavala nemilice svoje aparatčike u ovom preduzeću, i bilo je logično da se balon jednom prenaduva. Pored objektivnih problema (zastarjelost opreme, rat, postratne traume, male investicije i sl.), dakle, umješao se i strogo subjektivni problem-partije koje vlast shvataju tako što će potrošiti sredstva poreskih obveznika na sopstvene guzice. Veoma jednostavno, kad se stvar razobliči do kraja i bez ustezanja.

Idu mi na onu stvar i radnici koji tu nešto kenjaju-znali ste, bre, u čemu je kvaka. Oni koji su tu radili odavno morali su da dignu glas još onda kad su počeli da se množe novi uposlenici bez bilo kakve realne potrebe. Sad je kasno, sviraš onoj stvari majstore. Oni koji su dobili posao preko štele i partijske knjižice-ti tek zaćuti bagro. Svi oni koji misle da su im uskraćena neka prava neka idu fino na tržište rada i neka idu kod privatnika. Pa da vidimo koliko to oni vrijede. Počev od kojekakvih državnih savjetnika, sekretara, pomoćnika i ostale gamadi-svi na slobodno tržište. Pa tamo pokažite da vrijedite.


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

11.6.11 | 0 komentara

Tvitervju megdan Srpske napredne stranke i Demokratske stranke, na kojem se DS nije smio pojaviti

Tvitervju priča se nastavlja. Ovaj put predstavljam vam tvitervju sučeljavanje Srpske napredne stranke i Demokratske stranke, a na kojem se DS nije smio pojaviti. Naime, obe stranke, koje po redovnim istraživanjima javnog mnjenja imaju najviše podrške u glasačkom tijelu u Srbiji, imaju svoje tviter naloge. Shodno tome, još polovinom maja mjeseca upitao sam i jedne i druge da li pristaju na tvitervju sučeljavanje, objasnio sam im princip tvitervjua, odnosno napisao sam im da će pravila i pitanja biti jednaka za obe strane.

I jedni i drugi su pristali na tvitervju, te su tražili pitanja. I jedni i drugi su dobili pitanja u isti momenat 16.maja. Naprednjaci su ispoštovali dogovor da se odgovori na pitanja pošalju u razumnom roku od deset dana. Ljudi iz DS-a nisu to učinili, iako sam ih nekoliko puta napomenuo i zamolio da to učine. Odlučio sam da ih više ne čekam, jer to jednostavno nije korektno, ni prema naprednjacima koji su ispoštovali dogovor do u tančine, ni prema mojoj malenkosti, budući da sam sa svoje strane bio potpuno korektan prema njima.

Dole ispod vidjećete pitanja i biće vam jasno da su bila sve, samo ne maliciozna. Ovakvo neprofesionalno, drsko i potcjenjivačko ponašanje veoma ilustrativno govori o DS-u. Ta stranka dobila je mandat od strane građana da realizuje njihove interese. Ukoliko svoj posao rade tako što ignorišu svoja obećanja, kao što je bio slučaj sa ovim tviterjuom, onda je to veoma jasna poruka.

Takođe, ovo je još jedan primjer kako neke političke stranke na ovom prostoru shvataju internet komunikaciju: tviter, fejsbuk i blog su im skroz ok dok oni šalju jednosmjerne poruke. Međutim, kad dođe do potrebe za feedback-om, povratnom informacijom ili razgovorom sa građanima-tu dolazi do prekida veze.

Radi se o tome da DS i njima slični internet doživljavaju poput RTS-a: to je skroz kul i simpa spravica dok nam služi za spinovanje javnosti i nametanje tema. Ukoliko, pak, neko hoće da nam postavi neka pitanja koja nam se ne dopadaju, činićemo i tu ono što činimo i inače-ignorisaćemo sve ono što se ne uklapa u našu ružičastu sliku svijeta. 

Toliko o tome. Želim sad da vam predstavim one koji su imali hrabrosti i poštovanja da se pojave ovde, znajući da u komentarima ljudi mogu da napišu sve ono što im se ne dopada oko njih. U pitanju je Srpska napredna stranka, koja sa građanima komunicira i preko svog tviter naloga, prepoznavši očigledno značaj novih komunikacionih kanala. Na ovom mjestu naprednjacima se zahvaljujem na korektnom i profesionalnom odnosu, a sada slijedi tvitervju sa njima. Vi ocjenite kako su se snašli. Samo još jedna napomena: jedino što su naprednjaci tražili vis-a-vis tviterjua bilo je da im odgovori budu na ćirilici, i to će biti ispoštovano s moje strane.


                     Tvitervju sa Srpskom naprednom strankom

1. Kakva je vaša vizija Srbije za deset godina?


- Уређена, стабилна земља где просперитет није виртуелна тековина, већ реално стање изборено радом и озбиљним управљањем државом.


2. Koji su osnovni problemi Srbije i njenih građana danas?


- Шизофрена и нестабилна власт која срља у неизвесност, док нас не сустигну брзоплетост и незајаживост властодржаца.


3. Koliko se smatrate odgovornima za te probleme?


- У политици и у животу нема колективне одговорности, само амнезије. Зато не треба заборавити да је одговорност оних који владају увек највећа.


4. Zbog čega građani Srbije nemaju šansu da neposredno biraju poslanike u Narodnu skupštinu sa otvorenih lista? Šta ste uradili povodom toga?


- Зато што тренутно скупштинска већина тако жели.


5. Koji vaš poslanik/ministar/opštinski funkcioner koristi internet kako bi direktno odgovarao na pitanja građana koje predstavlja?


-  Председници општина Земун и Вождовац то чине, наши посланици такође, али преко одговарајућих скупштинских служби.


6. U čemu je najvažnija razlika između vas i DS?


- Раздваја нас поглед на неке етичке и моралне норме односа према грађанима Србије, начина стицања богатства и методама опстанка на власти. (Što se odnosa prema građanima tiče, moram da potvrdim da samim odnosom prema ovom tviterjuu naprednjaci zbilja jesu pokazali da se razlikuju od DS-a).


7. Da li ste upoznati sa primjerom e-uprave u Estoniji i mislite li da je nešto slično moguće učiniti i u Srbiji?


- Можда би било могуће, да се интернет презентација државног органа не плаћа 10 пута скупље од стварне цене. Колика би требало да буде провизија?


8. Kako mislite da privredu oslobodite stege politike, kriminala i uvoznog lobija? Definišite ključne korake i poteze u tom smislu.


- Све је то због лоше, корумпиране, незаинтересоване и аутистичне власти. Променом власти и коришћењем закона те везе ће бити прекинуте.


9. Kakvo je vaše ideološko opredjeljenje? Da li je logično da je DS u koaliciji sa SPO, a SNS sa Pokretom socijalista?


- ДС и СПО спаја жеља за голим опстанком на власти, СНС и ПС деле визију некорумпиране државе и бриге о свим грађанима.


10.  Dmitri Medvedev vodi svoj lični blog. Da li je on besposleniji od Borisa Tadića i Tomislava Nikolića dok oni ne slijede taj primjer?


- Обавезе Тадића су једно а производ његовог рада и рада владе нешто друго. Николић непосредан контакт са народом не мора да фингира блогом.




Zanimljivo na netu

Pročitaj više

10.6.11 | 0 komentara

Zašto hapšenje Ratka Mladića nije dovoljno za ulazak u EU?

Iz istog razloga zbog kojeg niko ovakvu Srbiju ne bi primio u bilo koji drugi koliko-toliko uređen sistem: Srbija je uneređena, a sa uneređenima niko ne želi da ima posla.

Politička oligarhija u Srbiji, a slična je stvar i u ostatku ex yu (dosadilo mi je da u ovoj zagradi koja prati "ex yu" kovanicu dodajem "s izuzetkom Slovenije", jer Slovenija po mnogo čemu nikad i nije bila integralni dio bivše Juge), smatra da je dovoljno da učini neka spektakularna hapšenja, da napravi par kozmetičkih poteza-i to je to. Svi će potom prosto da pohrle da ih prime u svoj zagrljaj. Svi će da polude od sreće da im daju pare.

O tome se u principu radi. Domaća politička oligarhija traži način da ostane u političkom sedlu i da nastavi da masno zarađuje. Ti ljudi smatraju da je dovoljno da nekog isporuče, da nekog ubiju, da nekog sakriju-i gotova stvar. Oni jednostavno ne razumiju da nije dovoljno ni da čitavu državu rasparčaju, ni to neće nikog sa strane udobrovoljiti: radi se o tome da njih niko u EU ne želi zbog toga što domaći političari nisu sposobni da vode niti jednu mjesnu zajednicu, te taman da svoju državu i dovedu do ranga iste-opet ih neće primiti. 

Dakle, da budem brutalno jasan: taman da domaći političari izruče svakog ko je bilo kada bio u ratu, taman da od Srbije naprave deset država, šta god da učine za šta misle da će se to nekome napolju dopasti-neće ih primiti u civilizovan svijet.

Zašto?

Zato što se ne radi o tome. Zemlje i narodi bivše Jugoslavije, istina, moraju da se suoče sa svojim demonima prošlosti, ali to neće učiniti tako što će samo formalno da učine neke sitnice, dok će suština da ostane nepromjenjena.

A suština i teška istina jeste da ljudi ovde ne žele da snose odgovornost za svoje živote, premalo rade, premalo uče, previše su sujetni, previše mrze druge i premalo praštaju.

Ako pričamo konkretno o tome da neka ex yu državica želi da postane dio nekog koliko-toliko uređenog sistema, onda moramo da imamo u vidu sljedeće činjenice:

- korumpirana i preglomazna javna uprava
- korumpiran i neefikasan pravosudni sistem
- izostanak tržišnih mehanizama u privrednom sistemu
- previše korisnika budžetskih sredstava
- predominantna uloga i uticaj partijskih i tajkunskih centara moći


Dakle, možete svaki dan da hapsite Mladića i Gotovinu-to ne znači da popravljate svoj sistem. Političarima je lako da učine kozmetičke korake i poteze, ali oni ne žele, a što je još tragičnije-i ne znaju kako da poprave zbilja stvari.

Zbog toga što ne samo da ne znaju kako da poprave stvari, već i što ne znaju da nešto uopšte treba da se popravi, odnosno što ne znaju zašto je nešto loše kad im se kaže da je to loše-niko ozbiljan i ne želi da ima posla sa nama. Nije to samo EU, isti je slučaj i sa Kinom, SAD, Indijom, Rusijom. Kad ne shvatate elementarne principe, prosto, drugi vas drže za budalu, a sa budalom niko ne želi da ima bilo šta ozbiljno. 

Da budem još precizniji: dok god je ljudima normalno da se neko zaposli samo zato što ima jaka "leđa" ili samo zato što je vjerni partijski aparatčik na neko mjesto u javnoj administraciji ili bilo koje drugo mjesto za koje, realno, ili uopšte ne postoji potreba ili bi taj posao neko radio mnogo bolje, dok god to ne proglasi prvorazrednim skandalom i opasnim zločinom protiv čovječnosti, radne etike i budućnosti zajednice-neće biti napretka. Na tim, uslovno rečeno, malim stvarima se pada. Zbog takvih stvari vi ne možete da napredujete. I zato ne može da vas spasi politička volja neke druge zemlje, kad vi unutar svoje zemlje nemate volju da postavite stvari na svoje mjesto.


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

8.6.11 | 0 komentara

Zašto baš meni da se "zalome" proširene vene?

Nakon svog prvog teksta Opet glavobolja doktorka Sofija Marković opet je sa nama, a ovaj put je pisala o proširenim venama. Ko ima takvih problema, neka čita i neka pita ako još nešto želi da sazna o tom problemu. 




 Zašto baš meni da se "zalome" proširene vene?




Ne tugujte! Niste sami. Imate more sapatnika.

Oboljenja vena se javljaju u svim podnebljima, u svim rasama, u svim životnim dobima. Ova pošast češće krasi  žene. Kaže statistika da je rezultat 3:1- 3:2 u korist lepšeg pola. Kakva ironija! Da, previše smo lepe, mora nešto da nas poružni i na neki način nas dovede u ''egal'' poziciju sa muškim polom. ;)

Medicinski rečeno phlebectasia predstavlja difuzno proširenje dužeg segmenata vene. Varix je lokalno proširenje vene, a varicositas je veći broj proširenja u nekom venskom segmentu.Kod većine bolesnika (preko 65%) postoji pozitivna porodična anamneza što jasno ukazuje na postojanje genetske predispozicije. Pored genetike, vene vam mogu stradati i zbog preteranog statičkog opterećenja- previše stajanja ili sedenja. 

Postoje dve teorije koje govore o nastanku proširenih vena.

Prva smatra da su za proširenja krive insuficijentne valvule (zalisci) vena koji omogućavaju vraćanje krvi u niže partije i, sledstveno, povećanje pritiska u njima.

Prema drugoj teoriji , proširenja su posledica slabosti zidova vena. Pa usled slabosti zida dolazi do širenja suda i insuficijencije valvula.

I dok se naučnici svađaju koja je od teorija tačna, mi ćemo se pozabaviti praktičnim apektom ove boljke.

A pre toga, malko teorije. 

Proširenja vena donjih ekstremiteta su najčešća. Proširene vene pokazuju varijacije debljine zida. Zid vene je najtanji u delu najizraženijeg proširenja.

Proširenja mogu zahvatiti površinske ili duboke vene. Samim tim, mogu i ne moraju biti vidljiva.

Posledice i komplikacije koje nose  proširene vene su razne i što je najgore, nekad (ali retko) su i smrtonosne. Pre svega, zbog proširenja, krv se u venama sporije kreće ka srcu i zaostaje u venama. To uzrokuje otoke, ali i tačkasta krvarenja sa sledstvenom hemosiderozom (nagomilavanje pigmenta hemosiderina koji daje plavkasto-zelenkastu prebojenost .Inače hemosiderin daje boju i, narodski rečeno, modrice).

Kod hroničnih slučajeva javljaju se trofične promene (istanjenje kože nad venama, koža postaje staklasta, opadanje dlaka, ekcematozne promene koje svrbe, ljuspanje kože kao i tačkaste pigmentacije- sigurno ste na nogama svojih mama ili baka videli te ''fleke'').

Jedna od najtežih komplikacija hroničnih slučajeva  je ulcus cruris chronicum ili  ulcus venosum. ''Ulkus kruris hronikum'' je otvorena rana. Nastaje zbog neadekvatne prokrvljenosti kože što je opet posledica proširenih vena. Na pitanje, kako se leči, odgovor je: teško!

Proširene vene mogu da se komplikuju  trombozom, ali i embolijom.

Tromboza je posledica upravo tog usporenog toka krvi u proširenoj veni. Na njenom, proširenjem oštećenom  zidu, se talože trombociti i eritrociti. Proces je praćen bakterijskom nespecifičnom zapaljenskom reakcijom i fibroznom organizacijom tromba- dakle, tromb je fiksiran i dok je tako, neće nigde!Problem velikih razmera nastaje ako se tromb ''otkači'' i počne slobodno da ''pliva'' duž venskog suda. Tad to više nije tromb, već embolija. Embolija nosi rizik zapušenja većih venskih sudova, dospevanja u srce, i najgore,  plucće embolije koja predstavlja smrtonosnu komplikaciju.
 

Gore napisano zvuči crno, zar ne?

Zvuči, ali praktično nije baš tako. Vaše proširene vene možete samostalno držati pod kontrolom. Možete i morate ih negovati. Ne smete ih zapustiti. Čim primetite i najmanju promenu u tom smeru, odmah delujte!

Šta vam je činiti da ne biste imale one užasne komplikacije?

U početnom stadijumu savetuje se nošenje elastičnih zavoja ili steznih čarapa- da bi se aktivirala venska pumpa. Takođe, izbegavati previše stajanja ili sedenja kao i sve ostale faktore rizika.

Šetajte što više!

Idealna mera je osam kilometara dnevno. Znam, zvuči kao da vam savetujem da se spremate za Olimpijadu, ali vašim venama to treba. A kad dođete kući nakon napornog dana- noga u elevaciju (njemu  na rame ;) )

Na žalost, mnogi ljudi dožive da im se moraju  proširene vene tretirati mnogo ozbiljnije od gore navedenog. A to znači primenu medikamentozne tarapije, čak i hirurške terapije. Kako bilo, razloga za paniku nema. Medicina je danas dovoljno napredovala da svaki slučaj može da reši ukoliko se pacijent blagovremeno javi.

I za kraj, jedan prirodni lek koji možete I sami napraviti: mast od nevena!

Nabrati dve šake nevena (cvet, list, stabljika) , iseckati ga i ubaciti  u 500g rastopljene svinjske masti. Zagrejati do prebacivanja prvog ključa i skinuti sa vatre. Sačekati da prenoći pa ga zatim opet zagrejati taman toliko da može da se procedi. Mašću obogaćenom nevenom mazati kritična mesta.

Puno pozdrava od vaše sapatnice! ;)

Zanimljivo na netu

Pročitaj više

7.6.11 | 0 komentara

Debata o regionalnom razvoju

Šta je to regionalni razvoj? Po uobičajenim definicijama koje možete da pronađete u ekonomskim udžbenicima, 

regionalni razvoj predstavlja pokretanje ekonomskih procesa i podsticaj  korišćenja resursa u slabije razvijenim regijama, zatim aktivnu i stimulativnu fiskalnu i afirmativnu kamatnu politiku, odnosno razvoj infrastrukturnih projekata s ciljem postizanja ukupnog održivog privrednog razvoja regije, u skladu s vrijednostima i očekivanjima preduzetnika i građana. 

 Evropska komisija na sljedeći način definiše regionalnu politiku i njene ciljeve:

Svrha regionalne politike Evropske unije jeste smanjivanje značajnih ekonomskih, socijalnih i teritorijalnih disproporcija koje još uvijek postoje između evropskih regija. Nemjenjanje takvog stanja dovelo bi u opasnost i same kamene temeljce na kojima je zasnovana EU, uključujući njeno jedinstveno tržište i njenu monetu-evro. 

Da u Evropskoj uniji ozbiljno misle ovo što govore svjedoči podatak da je za sprovođenje mjera koje čine ovu evropsku regionalnu politiku predviđen budžet u periodu 2007-2013 od 347 milijardi evra. Tim novcem Evropska komisija pokušava da nedovoljno razvijene regije učini kompetitivnijim na zajedničkom tržištu, odnosno da stvori preduslove za kreiranje novih i boljih radnih mjesta. Jer, na kraju dana, ljudima treba da su koliko-toliko ekonomski situirani, i sve ostalo je u drugom planu ukoliko taj primarni momenat nije realizovan. Ili, kao što lijepo primjećuje jedan moj prijatelj Žika, samo ekonomski situiran čovjek može biti slobodan čovjek.

I u Rusiji se ozbiljno bave temom regionalnog razvoja. U toj zemlji taj problem je posebno izražen, jer su tu u pitanju istorijski, sociološki, kulturni i teritorijalni faktori, koji su nametnuli jedan interesantan princip. Naime, u Rusiji koja je te veličine kakve jeste, i sa različitim nacijama, regijama i mentalitetima u svom sastavu, vijekovima su prisutne dvije oprečne tendencije. S jedne strane, postoji koncept snažne centralne vlade (carizam, staljinizam), dok s druge strane njegova protivteža jeste samovolja regionalnih moćnika, koji u svojim provincijama kontrolišu i politiku i pravo i novčane tokove, pri čemu se svojim metodama upravljanja uopšte ne razlikuju od cetralne vlasti.

U Rusiji su shvatili da niti jedan od ta dva koncepta nije dobar, iz prostog razloga jer ne vode računa o građaninu. Zbog toga Rusija počinje da gradi regionalnu politiku koja znači da centralna vlada obezbjeđuje nesmetano funkcionisanje jedinstvenog ruskog tržišta, odnosno da štiti jedinstven ekonomski prostor i svojim aktima osigurava njegovo funkcionisanje. S druge strane, regije su bliže građanima i one treba da se bave lokalnim pitanjima na način da osiguraju najbolje moguće uslove za kvalitetan život ljudi.

Rusi smatraju da će dobrom regionalnom politikom modernizovati svoju zemlju i učiniti je konkurentnijom na svjetskom tržištu. Tu tezu posebno zastupa predsjednik Medvedev, koji je svjestan da su danas u Rusiji zastupljene dvije strateške ekonomske vizije: jedna, koja je bazirana na korišćenju prirodnih sirovina, i druga koja je bazirana na inovacijama i tehnologiji. Medvedev shvata da budućnost može pripadati samo ovom drugom konceptu, odnosno da samo on znači da će suverenitet sve više suštinski prelaziti na građane.

Dok god najznačajnije ekonomske procese obezbjeđuje država, a takav je slučaj sa konceptom razvoja zasnovanom na izvozu prirodnih sirovina, to znači da je pojedinac/gađanin/čovjek u drugom planu, te da on ne nosi praktično suverenitet. Onda kad slobodni građani počnu da inoviraju, da stvaraju i prave novu vrijednost, tad sirovine počinju da služe njihovim, a ne interesima birokratskog aparata, tajkuna, političara i tajnih službi. Zbog toga je veoma važno razvijati mehanizme zdravog regionalnog razvoja, jer to prosto znači da se ekonomski i politički procesi približavaju građanima, koji dobijaju mogućnost da na konkretnom nivou učestvuju u vođenju politike koja se odnosi na njihove živote. Takođe, oni se podstiču da inoviraju i kreiraju, čime se mjenja ukupni mentalitet i kulturni ambijent, te se stvara humanije društvo. 

Kakva je situacija na ovim prostorima? Ljudi u Beogradu, Zagrebu, Banjoj Luci i Sarajevu ne mogu da shvate kako živi neko u Paraćinu, Našicama, Nevesinju i Cazinu. Jednostavno, oni imaju potpuno drugačije percepcije. I stoga je nemoguće da veliki gradovi, glavni gradovi, mogu da iznesu na zdrav i optimalan način proces regionalizacije. U taj projekat, prosto, moraju da budu uključeni sa terena, odnosno regije moraju same da daju svoje prijedloge.

Regionalna politika treba da obezbjedi što bolje mehanizme za ostvarivanje interesa ljudi koji žive u manje razvijenim regijama. Bilo bi suludo kad bi neko mislio da nerazvijena područja mogu sama da obezbjede razvoj komunikacione infrastrukture, odnosno investicije za pokretanje privrednih subjekata koji mogu da zaposle veći broj ljudi i da stvore proizvode koje će neko sutra da kupuje. Stoga, regionalizacija kojoj je cilj da postane nezavisna od matične države uglavnom svjedoči o potpunom nerazumjevanju modernih ekonomskih procesa i političkih tendencija. Ide se u kreiranje globalnog, a ne lokalnog tržišta. I stoga, proces regionalizacije treba da obezbjedi optimalno snalaženje na tom globalnom tržištu, a ne da dovede do novih problema.

Centralna vlada, u tjesnoj kooperaciji sa regionalnim vlastima, treba da kreira uslove za održiv razvoj tih regija. Ali, ona ne može i ne smije da diktira te uslove. Ona je partner, ne gazda. I ta dva oprečna stanovišta jesu problem i na Balkanu, ne samo u Rusiji-ne radi se o tome da imamo centralnu ili regionalnu vladu koja postaje nadređena ljudima, već upravo obrnuto-poenta je da kroz navedene procese građani dobiju sve više vlasti nad svojim vladama.

Regionalnog razvoja nema bez temeljne i jasne fiskalne decentralizacije. To je veoma jasno: iz prazne se ne puca, odnosno manje razvijenim i nerazvijenim regijama jeste potrebno da što više fiskalnih sredstava ostane njima na raspolaganju. Takođe, njima trebaju i različite poreske olakšice, a u ekstremno teškim slučajevima ne treba bježati niti od potpunog fiskalnog rasterećenja takvih područja. S druge strane, država i regija moraju napraviti sve preduslove da onaj ko donosi neke pare u ta siromašna mjesta ima najpovoljniji mogući tretman u smislu:

- brzih, jednostavnih i besplatnih procedura za pokretanje posla
- neoporezivanje dobiti koja ide u nove investicije
- stimulisanje svakog novootvorenog radnog mjesta.


U principu, kad se završi posao oko prilagođavanja zakonodavnog okvira potrebama regionalnog razvoja, potrebno je obezbjediti dvije ključne stvari:

- novac
- projekte


U čitavoj priči veoma je važno omogućiti kvalitetan protok informacija. Naprimjer, iznenadili biste se koliko se često desi da ljudi u nekoj sredini žele nešto da urade, imaju projekt-ali nemaju pare. S druge strane, vladini ili fondovi EU predviđaju novac baš za takve projekte. Međutim, dvije strane se nisu spojile zato što ljudi nisu znali jedni za druge. U tom smislu, potrebno je povezati ideje i novac i čini mi se da silne agencije koje se bave tim stvarima ne opravdavaju novac koji poreski obveznici troše na njihovo funkcionisanje.


Ovo bi bio, iako opširan, ipak nedovoljan uvod u debatu o regionalnom razvoju. Volio bih da čujem vaše mišljenje o svemu tome. Odakle ste, kakva je situacija u vašoj sredini? Imate li neku ideju kako popraviti stvari?


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

4.6.11 | 0 komentara

Ko stoji iza "Pečata"? Naravno-udba

Takozvani "List slobodne Srbije" Pečat odličan je primjer potpunog moralnog, profesionalnog i svakog drugog posrnuća novinarstva u Srbiji, a i same Srbije. Jednostavno, kad Milorad Vučelić piše o nacionalnim interesima Srba i o državnoj politici Srbije jedna stvar je savršeno jasna-došli su zadnji dani, a Draža Mihailović i svi oni koji su bili nosioci nacionalne ideje u Srba u posljednjih 200 godina danas se okreću u grobu.

Ko je zapravo Milorad Vučelić?

Milorad Vučelić je konvertit, poltron, špijun i komunjara pair excellence. Ali, prije svega, on je zemljak i drug Jovice Stanišića. To je veoma bitno da znate, jer to je osnovni razlog Vučelinog napredovanja kroz karijeru. Ako nemate debele veze sa udbom, možete biti najveći mogući poltron, teoretski je moguće zamisliti da u tom smislu nadvisite čak i Aleksandra Tijanića, ali vi prosto ne možete da napravite iole ozbiljnu karijeru u bilo kojem poslu na prostorima ex yu, a pogotovo u medijima, koje preko šest decenija ovde neprikosnoveno kontroliše ozna.

Najbolji dokaz ove tvrdnje veoma je jednostavan: zašto neko od vas ne pokrene svoje novine, radio ili televiziju? Zato što nemate pare za takve egzibicije. Odakle Miloradu Vučeliću pare da svakih sedam dana štampa novine, plaća novinare i organizuje promocije po Srbiji i Republici Srpskoj? Da se ne finansira možda od tiraža Pečata? Svako ko je imalo upućen u medijsko stanje na ovim prostorima zna da ne postoje novine koje mogu da žive od svog tiraža. Prema tome,

odakle ti pare Vučeliću?

Pare mu je dala udba da bi nastavio da kontaminira javni prostor Srbije. Čovjek to uspješno radi nekoliko decenija.  Za udbu on već odavno radi posao. Špijunirao je sve krugove, studentske menze i kafanske stolove za koje su ga poslali. I pošto je bio tako korisno i poslušno udbaško štence, napredovao je u karijeri. Naprimjer, čovjek je bio urednik kulturne rubrike u Ninu, a ja vas pitam da li iko od vas može da navede bilo kakav doprinos Milorada Vučelića kulturi? Zatim, bio je jedan od visokih funkcionera retuširanog Saveza komunista Jugoslavije-SPS-a, što mu je omogućilo, a uz udbin blagoslov, da postane i generalni direktor RTS-a.

Pazite, zločin je nad ljudskim dostojanstvom gledati i slušati Milorada Vučelića. To udbaško kuče ne umije da prozbori ni tri riječi a da ne zamuca, i to zna svako ko ga je ikad posmatrao i slušao. Ta osoba ne posjeduje elementarne intelektualne i verbalne sposobnosti da bude novinar, pogotovo novinar koji ima bilo kakve veze sa televizijom. Samo teška veza može da radi kad njega neko pozove na neku tv emisiju. A zamislite kakva je veze tek potrebna kad tog intelektualnog i moralnog invalida inaugurišete u direktora nacionalne televizije. 

To đubre ima obraza da priča o nacionalnim interesima: zamislite tu moralnu spodobu koja je za vrijeme egzodusa Srba iz Krajine ispijala čaše i čaše alkohola po beogradskim mondenskim mjestima, a sad sebi daje pravo da priča bilo šta o Srbima, njihovim problemima i rješenjima za te probleme. Dok su moj i očevi mnogih od vas koji ovo čitate trunuli u rovu na frontu, u ratu koji je iz debele `ladovine svojski dopaljivao i Vučelić, taj čovjek se provodio po žurkama, glumio neku vajnu facu i pio vijagru kako se ne bi obrukao pred kojekakvim beogradskim kurvama. I kad je rat prošao i kad su počele još veće postratne muke i traume i borba za puko preživljavanje, Vučelić i njemu slični su nastavili da se prekenjavaju o tome kako i šta mi trebamo.

Jedino što Vučelić treba jeste da, poput Tijanića, nađe jedan fini štrik i konačno se objesi. 

Upamtite dobro: nikad Srbija nije bila u bezizlaznijoj situaciji. Dok god Aleksandar Tijanić predstavlja njeno "evropsko" medijsko krilo, a Vučelić "nacionalno", znajte da u Srbiji nema ni "e" od Evrope niti "n" od nacionalnog. Ali, zato nju i dalje karakteriše jedno veliko "K", koje označava dvije stvari. Jedna je komunizam.

A za drugu prosudite sami.


Zanimljivo na netu

Pročitaj više

3.6.11 | 0 komentara