Hi quest ,  welcome  |  sign in  |  registered now  |  need help ?

Da li su žene evolutivno sazrele za izlazak iz kuhinje?

Written By Teza Antiteza on 22.3.12. | 22.3.12

Današnjih nekoliko reakcija na moj tvit "Došao sam kući i kuvam sebi ručak. Ne može biti teško, čim tolike žene znaju to da rade" i to od strane žena, i to prilično ljutih, veoma indikativno ukazuje na nekoliko momenata. Prije svega, mnoge žene i dalje nemaju previše smisla za humor kad dođe do nekih stvari koje im vrijeđaju sujetu, asociraju na neke frustracije i tome slično. A to nikako nije dobro po njih. Jer, čim i dalje reaguješ na tako te nebitne sitnice, radi se o tome da si i dalje zarobljen frustracijom, te da je stanje kojim si frustriran-pobjednik. Ok, žene više ne moraju da budu u kuhinji sve vrijeme, ali one kojima je sama ta asocijacija sporna-još uvijek iz kuhinje nisu izašle mentalno. Time same negiraju svaki napredak.

Dalje, veoma je zanimljivo kad nemate smisla za humor kad je riječ o nečemu što vas se tiče. Naime, ljepota odnosnog tvita je što, u najmanju ruku, jeste autoposprdan upravo onoliko koliko i prema onima koje su se našle uvrijeđene. Taj tvit na višem intelektualnom nivou jasno se podsmijava i stanju savremenog muškarca-on je prešao toliki slavni put od borbe sa bizonima, otkrivanja vatre i točka, parne mašine i mikročipa-da bi došao u kuhinju. On je, ako ćemo iskreno, gubitnik u cijelom tom procesu modernizacije, iako ga je nesporno omogućio. Sila i pogoni koji stoje iza svake civilizacije nesporno jesu produkti rada i ideja muškaraca, a upravo su ti faktori djelovali tako da su, zapravo, feminizirali muškarca i poslali ga tamo gdje nikad nije bio.

I šta da se radi. Sudbina kleta. Jedino što preostaje jeste da se zabavimo na račun svega toga. Ali, ključno pitanje koje se sad postavlja, jeste da li je moguće imati smisao za humor ako ste mentalno u-kuhinji?

Sjećam se jednog svog teksta, na čije sam reakcije neobično ponosan, iako komentara na isti više nema jer su se zagubili u procesu prenosa domena.  Kakav muškarac treba ženi, tako se zvao. I tad je sljedeće bilo jasno: mnoge žene nisu i dalje izašle iz kuhinje. I to su one koje najviše mrze kuhinju.

Dalje, jedna stvar je takođe bitna. Ja mogu da se zajebavam, a mogu i da zaista intimno mislim da su žene intelektualno inferiorne u odnosu na muškarce, ako pričamo o prosječnim statističkim pokazateljima. To uopšte nije bitno za širi okvir diskusije. Ono što, pak, veoma jeste bitno sastoji se u tome da niko nema pravo, šta god intimno da misli, da ograničava ničija prava i slobodu. Odnosno, može neko da ima kakvu god predrasudu, ali ukoliko to ostaje na nivou intimnog, ličnog stava, to savršeno nije sporno. Svako od nas ima slobodu na svoj stav i mišljenje. I niko ne smije da bude diskriminisan zbog toga. Ali, ako taj stav prevazilazi te okvire, ako postane uslov i razlog realnih konsekcenci po nečiji položaj, onda je to kršenje zakona i slobode drugoga i mora biti najstrože sankcionisano.

Međutim, desilo se u praksi nešto sasvim suprotno od toga. Moderna koncepcija kvaziliberalizma, uobličena u vidu feminizma, lažne borbe za ljudska prava, promocije svih mogućih nastranosti i budalaština, kojima je cilj da legitimišu svaku frustraciju, objektivne defekte i da silom izjednači kvalitet, prosjek i petoligaše, karakteriše se time da ne traži samo sankcionisanje ataka na slobodu drugoga, nego i na mišljenje, stav koji je u suprotnosti sa načelima te sumanute koncepcije. Odnosno, predmet inkvizicije modernih retrogradnih društvenih elemenata postaje sama misao, riječ, sloboda stava, ukoliko je drugačija od onoga što je propisano u tim krugovima.



Nešto najspornije što može da se desi svakom društvu jeste kad se pod plaštom slobode, progresa i zaštite slabijih zamaskira suštinski totalitarizam, frustracija i intelektualna impotencija. To je jedna od bitnih odlika današnjeg društva. I baš zato što nikad ne treba popustiti pred atacima na slobodu, kreativnost, humanizam, altruizam, ravnopravnost, baš zbog toga moramo da, kao civilizacija, lociramo mehanizme kojima ćemo se oduprijeti tom talasu masovne hipokrizije.

Ustanimo ponosno i slobodno recimo: da, činjenica je da mnogi od nas jesu prokleti bolesnici, da su mnogi impotentni, da su mnogi šugave pederčine, da su mnoge ženetine koje stalno nešto seru o pravima ovih i onih zapravo frigidne kučke kojima čitavog života fali ona stvar među nogama, da su mnogi nastavnici latentni pedofili, da mnogi osuđuju laž i prevaru kao antivrijednosti, ali su tim putem došli do svega u životu, da bi bilo mnogo više ubistava da ne prijeti dugogodišnja robija, a ne moralna kazna. Priznajmo sve to. Jer, to je tako. Ljudi su nesavršeni. Ljudi tek trebaju da prođu golgotu da bi bili spaseni. Moramo to da priznamo kako bi se manili licemjerja, ali i kako bismo jasno poručili da svako može da misli šta god hoće, ali da niko ne smije da ugrozi pravo drugoga. Tačka.

Jer, dolazimo na najopasnije moguće polje ako dozvolimo da jedni mogu da moralno tumače stavove drugih.  To je bila i Hitlerova, kao i osnova svih najbrutalnijih zala koja su nam se kao vrsti desila od nas samih. Mi, prosto, to ne možemo da činimo. Mi ne možemo, nesavršeni kakvi jesmo, moralno da vrednujemo druge. Ako sigmatizujemo sve one čije nam se ideje i razmišljanja ne sviđaju, doćemo vremenom u situaciju da će obilježeni biti svi sem nas samih. I u kome je onda problem? Ko je taj bezgrešnik koji može da se baci kamenom?
Sa ovim moralno-vrijednosno-intelektualnim dilemama suočio se, ni manje ni više, i jedan Robert De Niro, i to neko veče kad se malo zajebavao sa prvom damom Amerike i potencijalnim prvim damama. Nažalost, one to nisu shvatile. Falilo im i smisla za humor, ali i pretpostavke za isti-lucidnosti, kreativnosti, duha, intelekta. U principu, one su i dalje u kuhinji.

Da li ste i vi u kuhinji?

ZANIMLJIVO NA NETU







Učitava se...