Posao na selu

Na selu uvijek ima nešto da se radi. To će vam reći svako ko je imao neku vezu sa selom. Ljudi imaju različite poglede na sve to. Neko selo doživljava na romantičan način, i to su uglavnom oni koji s istim imaju vezu nekoliko puta godišnje. Dođu tu, jedu voće, piju rakiju i palamude kako je to dobar život. Oni koji znaju šta je selo-već nisu toliko entuzijastični. Znaju šta sve to nosi sa sobom. Znaju koliko je to težak život, pun odricanja, rada, teških odluka, rizika. Ipak, nisam želio sad da pišem niti o jednima niti o drugima.

Stvar je u tome da elementarna logika postavlja određena pitanja. Ako živite u gradu, te nemate posla, a imate neku svoju zemlju na selu-koji đavo ćete u gradu? Jer, valjda je logično i prirodno da svaki čovjek ima potrebu da nešto radi i stvara. Ako na nekom prostoru to ne može da čini, onda će valjda pokušati u drugom. A na selu, kako već napisah, uvijek ima šta da se radi.

Razlozi onih koji neće na selo u principu jesu razlozi zbog kojih i nemaju posao u gradu. Njima je sve nekako ispod časti. Naši ljudi žele kancelarijski posao, gdje dolaziš da radiš u osam ujutro, imaš jednu zvaničnu pauzu od pola sata, nekoliko nezvaničnih puš-pauza, i da najkasnije do četiri bježiš kući. Pa da dolaziš sa sve bijelom košom, kravaticom, našminkan, umirisan. Pa da je plata dobra, da može odmah da se uzme i kredit za kola, stan, vikendicu. Svakako, to se ne priča, ali kad hipokriziju sklonimo sa strane-svi znamo da je baš tako. Ljudi tako vide dobar posao. I sve što nije to-njima se to nekako baš i ne da.

A posao na selu traži ozbiljnost, težak rad, odgovornost. Traži teške odluke. Moraš da znaš kako da raspolažeš sa kapitalom koji ti je na raspolaganju. Kako da investiraš. Šta da siješ, koliko, šta da kupiš, šta da prodaš. Ako pogriješiš-snosiš odgovornost za to, plaćaš iz svog džepa. To je kapitalizam, to su ozbiljne stvari. I znate šta? Nema nikakve bitne razlike između tako shvaćenog posla na selu i-posla u gradu. Isti principi važe. Ono što je poenta jeste da smo mi u samoupravnom sistemu naučeni da smo radnička klasa, da za nas ne važi odgovornost, da smo mi istorijski nosioci progresa-i da nam se može. Da imamo prava. Prava. Sindikati. Plaćena odsustva. Industrijalizacija. Kakvo selo. Kakva odgovornost. Kakav kapitalizam. To su oni fašisti na Zapadu. Mi znamo šta treba. Mi smo najbolji. 

I zato je meni uvijek drago što su stvari otišle u logičnom smjeru. Sujetni uvijek dobiju što zaslužuju. Kao što napisah gore, nema razlike između ozbiljnih poslova, bilo da su u gradu ili na selu. Ako nisam spreman da ozbiljno radim na selu-nisam spreman da ozbiljno radim niti u gradu.  Ja ne tražim posao, neću rad. Ja tražim prava i privilegije. I to su razlozi svih ovih štrajkova koji se sve više dešavaju oko nas.

Zemlja na selu ostaje pusta. Uskoro će je kupiti stranci. Oni će znati kako da je iskoriste. Tad ćemo se žaliti na svjetske zavjere protiv nas. "Postajemo stranci na sopstvenoj zemlji"-to ćemo da govorimo. Ali, to nije tako. Zemlja služi da se obrađuje. Ako nećemo mi-ima ko hoće. I dobro je što je tako.

Poznata je činjenica da svake godine izlaze oglasi u kojima se pozivaju ljudi da kupe šljive i rade druge sezonske poslove na selu za dnevnicu od deset evra, plus topli obrok. Na većinu tih oglasa niko ne odgovara. Dakle, posla ipak ima. Ali, fali radnika. I ovo je jedan od bitnih aspekata kad pričamo o ekonomskoj situaciji kod nas. 

U ovom momentu horde u gradu ne rade ništa, gledaju gdje će na kupanje, traže vezu za neku penziju, traže vezu za posao u državnoj službi. Takođe, u ovom momentu mnogo trave je nepokošeno, mnogo stočnih grla je nerođeno jer nema uslova za gajenje stoke. Mnogo njiva nije poorano, mnogo žita nije posijano, mnogo voća nije zasađeno. Ovo nije romantika i patetisanje, ovo je suva para. Uostalom, ko je skeptičan, neka iz ovih stopa ode u mesaru pa neka provjeri koliko košta kilogram junetine, kilogram svinjetine, kilogram piletine. Neka ode na tržnicu pa neka vidi pošto je kajmak, pošto su jaja, pošto je voće. Neka analizira koliko mjesečno izdvaja za hljeb i mlijeko. Potom, neka napravi kalkulaciju mjesečnih troškova za sve te neophodne namirnice. I neka onda naglas pročita tu cifru. Može dalje i da računa koliko ljudi ima u njegovom komšiluku pa da svoju cifru pomnoži s ukupnim brojem.

Ono što mogu da potpišem jeste da će sutra mnogi sastanki u bitnim kompanijama imati za temu širenje svoje aktivnosti u pravcu osvajanja svog dijela prehrambenog tržišta na ovom prostoru. Prehrambena industrija se opire krizi. Ljudi moraju da jedu. A ako oni neće da stvaraju hranu sami, ako ne žele da prave sebi zdravu hranu i ako neće da prave biznis pa da je prodaju i drugima-neko će sve to da radi umjesto njih. Neko kome to nije ispod časti i neko ko je dovoljno inteligentan, ozbiljan i odgovoran da shvati kako se zarađuje novac.

Jedni su pobjednici, drugi su gubitnici. Jedni su vrijedni, drugi lijeni. Nema to veze sa masonima, zavjerama, okultizmom i magijama.

ZANIMLJIVO NA NETU

Učitava se...